(Седмица)
Пијаца у Кисачу никада није била велика, јер ни само село Кисач није велико, али је тај простор отвореног маркета одувек било култно, саборно место наше вароши, још од настанка овог насеља у седамнаестом веку. Тада су се, у том седамнаестом веку, овде населили прво Срби, а одмах у следећем, долазном, осамнаестом, и Словаци. Једни крај других. Једни уз друге. Моји преци, паори Јанковићи и преци моје прве комшинице, Зузане, моје тета Зузе, Зуске Чањи, Словакиње сићушног раста и громадног срца. Пијачни дан је од када ја знам за себе, а имам 57 година, у Кисачу увек био четвртком. Четвртак се очекивао са посебном пажњом. Четвртком су се решавали сви проблеми, сва питања су проналазила своје одговоре, а све тајне, у тој пијачној вреви, излазиле су на светлост дана и престајале бити тајне, јер су распричаване, и шапатом, и полугласом, и уз вику и свађу међу Кисачанима и посетиоцима из Новог Сада, Руменке, Степановићева, Ченеја и свих других места и крајева, одакле су четвртком надирали гости на нашу пијацу. Све што смо претходних дана заборављали да купимо, узимали бисмо четвртком на пијаци, знајући да нисмо намерно много пута хтели кренути пут дућана по неку ситницу, остављајући ту набавку баш за четвртак, тражећи разлог да посетимо пијацу.
Моја тета Зузана имала је свој штанд, своју тезгу, на том базару и на њој је излагала јаја, першун, зелен, шаргарепу и друге „хенд мејд“ производе из своје баште и свог домаћинства. Њен посебан, изузетан производ који је мамио уздахе и знатижељу окупљених и био њена најпродаванија и најтраженија роба био је чаробни КИТНИКЕС, најукуснији слаткиш на свету. Китникес од дуња, посластица боља од сваке дворске, царске, краљевске и ине великодржачке измишљотине. Није то био обичан инстант производ. Оно, шећер, маргарин и брашно, и готово. Ни близу. Китникес се прави сатима, кува, цеди, пасира, одваја... Уз дуње користе се и каранфилић, и цимет, и вишњевача, а цео процес траје више дана, да би продукт, на крају, дао резултат као код Зузане. Чудо над чудима! То није словачко национално јело, да се разумемо, али то је, како сам ја тврдио, национално јело свих бака Војводине. Ма које да су нације биле све те дивне бакице, Војвођанке, правиле су феноменални китникес. Свака са својом тајном у њему, неким детаљем који је те квадрате пред конзументом чинио посебним. Ораси, пистаћи, наранџа, сок лимуна, листови ловора... Морам да признам да ме никад нису привлачили они колачи који су имали онај дебели патишпањ, базу често тврду, помало недефинисаног укуса, са само танким слојем слатког фила на њему. Код китникеса, све је одмах ту надохват руке, конкретно. Само је и цео сладак. Густа гел маса, непоновљивог, особеног и савршеног укуса. Имао сам привилегију да сваког четвртка ујутру још пре првих кукурикања сеоских петлова и пре првог аутобуса који је, тандрчући у 4 и 50, долазио из Новог Сада, чујем кораке бака Зузе, а потом и тихо лупкање мог кибицфенстера, на који ми нежно оставља комад китникеса, да ме тај мирис дуње пробуди и да га уз јутарње млеко поједем, као најлепши рајски дар. Када би на мом прозору оставила тај тањирић са коцкицом посластице, тихо се удаљавала, крећући ка пијаци у центру села ка својој тезги, на свој посао, том дугом Улицом генерала Штефаника „ушореног села”, коју су са обе стране затварала кућишта, на у сантиметар исто испарцелисаним имањима. Мада сам, као дете, волео ту гужву четвртком на пијаци и сусрете, са ваљда свима који живе у селу и осталих странаца, највише сам се и најискреније, једино због тога признајем, радовао четвртку и том праскозорном китникесу који сам узимао да једем одмах, када је тета Зуза направила први корак, удаљавајући се од наше куће. Зуска је носила своје производе четвртком на пијацу, а недељом је ишла у цркву. То су једини дани и догађаји када је она напуштала своје двориште, своје имање. Живела је сама, никад се није удавала и сву своју љубав преносила је на своје кокице, своје петлове, прасиће и своју башту у којој је гајила сву биологију из наших основношколских уџбеника. Кажем, живела је сама у тој својој традиционалној војвођанској кући, али никад се није преселила у велику предњу собу или још већу, задњу собу, већ је цео свој век проживела у малој девојачкој соби, с улице, у коју је улазила из гонка, тог дугачког трема, симбола равничарске „куће на лакат“. Ту у гонку, Зузана је отакала, исецала и препакивала китникес, а где би друго, кад смо под тим тремом, гонком, како смо га ми Војвођани звали, проводили највише времена. То је била кућа у кући, где се одржавао свакодневни живот сељана током године, од априла скоро до новембра.
Данас сам далеко од Кисача. И данас је тамо, као некад, 80 посто Словака и 20 посто Срба, као што је сразмере ради и равнотежи суживота војвођанског, у прилог, у суседном Ченеју тај омер пропорционално различит у „нашу“ корист. На пијаце не идем. Зузана Чањи је давно напустила овај свет. Четвртак, надаље, упорно долази после среде, дочекујући петак, а китникеса нема ни у једном ресторану у понуди. Ни у мојој изгубљеној Србији, ни у мојој још даљој Америци, где јесам постао неко. Сећања су увек најчистији прозори, њима не требају средства за полирање и гланцање, она су увек транспарентна и доводе својом прозирношћу успомене у ум. У успоменама човек створи најјасније слике, којима је време додало најсветлије нијансе, отварајући само лепо у њима. Када би мисли имале сликарске кистове при себи док емитују успомене, створиле би најаутентичнија ремек-дела времена и простора. Од заборава нас чувају те слике настале у детињству, па ме тако и данас, на двадесет шестом спрату солитера на Соут стејт стриту, сваког четвртка и даље буди мирис китникеса, којег ми је тета Зуза стављала у прозор. Тако сећањем на тај китникес усмерено знам да је стигао опет, тај, четвртак. Сваког четвртка овде у Солк Лејк Ситију, америчком граду у држави Јута, примам своју плату. Одличну плату. Од ње веома добро живимо моја супруга и ово двоје деце, који су још преостали код нас у кући, али сваки долар, који ми сваког четвртка леже на мој конто у „Сити“ банци, дао бих за један залогај китникеса од дуња, чаробнице Зузе Чањи.
