|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Prazni dani i nemoguće
Čudni dani. Proleće koje je bilo jesen. Sve kao i vreme u kojem sam postojao... Ne mogu reći da bilo je drugačije , slično je, samo ja... Osećao sam se stariji, beživotniji, bespomoćniji . Bez volje za sitnim radostima, bekstvima, beleškama bilo čim. Jednostavno osećao sam se kao predmet, ostavljen negde u pustoši, odbačen , predmet koji diše i samo disanje je jedina razlika od odbačenog predmeta. M. se nije javljala. Postojao je prećutni dogovor da prazninu ne ispunjavamo porukama, pozivima. Bio je dogovor koji je hladno saopštila pogledom. Obuzdavao sam sebe, da želja i praznina ne savladaju me, da ispunjen očajem postojanja ne ispisujem poruke po oblacima na koje neću dobiti odgovor. Mi nismo bili par. Ni ljubavnici, nismo bili prošlost, sadašnjost. Bili smo trenutak, koji potraje, koji se sa strašću ponovo odigra. Mi bili smo jedno i drugo, prvo koje je potražilo drugo, drugo koje je pohitalo prvom. Mi smo splet okolnosti i očajanja, praznine... Mi smo nemoguće postojanje , neodoljiva želja i ledena nepostojanost. Retke poruke bi izmamile nadu. Pronalazile bi me u skrivanju i zaboravu. Nekada otrgle bi se šture reči tuge, želja, nedostajanje, samoća koja je zavesa naših postojanja. Setna je, vidim je dok zatvaram oči, vidim zamračenu sobu stvarnih dana i odlutali pogled koji dodiruje prolećni sneg i čujem glas usamljenosti. Vidim korake, sama u gomili praznine u koju svakoga jutra išeta... Izraz lica ispod privida slomljen i prazan ni nalik njoj. „ Volela bih da mogu tvojim pogledom ....“ odzvanjale su reči. Gledala je sebe kroz skriveni pogled, kroz tamu... Hrabrim sebe ponavljajući reči koje će zauvek kliziti kroz um. „ Ne znam da volim i ne mogu reći da volim te. Ta reč mi je strana, nikada nisam osetila uzbuđenje tog stanja. „ započinjala je razgovor sa druge strane stola ispijajući kafu. „ Nekada... Mrzim što postojiš, kajem se što sam poželela da te upoznam. Kajem se što sam otvorila vrata i... Setim se tvojih koraka kada si odlazio, nisi video da rukama . Pokušavala sam da ti dodirnem rame i zaustavim te. Zašto sve ovo i zašto prvi put osećam i prezirem sopstvenu slabost.“ „ M.“ zaustio sam i grubo sam prekinut da izgovorim njeno ime. „ Koje ludilo, pakao koji sam sebi stvorila. Ne govori. Nemoguće jeee. Znam šta si započeo, znam tvoju rečenicu.“ Mi, tužno mi. Ne poznajemo se, ni reč više ne izgovaramo. Mi, ništa više od potrebnog.
|
