детаљ слике: КРК Арт дизајн

Празни дани и немогуће

Чудни дани. Пролеће које је било јесен. Све као и време у којем сам постојао... Не могу рећи да било је другачије , слично је, само ја... Осећао сам се старији, беживотнији, беспомоћнији . Без воље за ситним радостима, бекствима, белешкама било чим. Једноставно осећао сам се као предмет, остављен негде у пустоши, одбачен , предмет који дише и само дисање је једина разлика од одбаченог предмета.

М. се није јављала. Постојао је прећутни договор да празнину не испуњавамо порукама, позивима. Био је договор који је хладно саопштила погледом.

Обуздавао сам себе, да жеља и празнина не савладају ме, да испуњен очајем постојања не исписујем поруке по облацима на које нећу добити одговор.

Ми нисмо били пар. Ни љубавници, нисмо били прошлост, садашњост. Били смо тренутак, који потраје, који се са страшћу поново одигра. Ми били смо једно и друго, прво које је потражило друго, друго које је похитало првом. Ми смо сплет околности и очајања, празнине... Ми смо немогуће постојање , неодољива жеља и ледена непостојаност.

Ретке поруке би измамиле наду. Проналазиле би ме у скривању и забораву. Некада отргле би се штуре речи туге, жеља, недостајање, самоћа која је завеса наших постојања. Сетна је, видим је док затварам очи, видим замрачену собу стварних дана и одлутали поглед који додирује пролећни снег и чујем глас усамљености.

Видим кораке, сама у гомили празнине у коју свакога јутра ишета... Израз лица испод привида сломљен и празан ни налик њој.

„ Волела бих да могу твојим погледом ....“ одзвањале су речи. Гледала је себе кроз скривени поглед, кроз таму... Храбрим себе понављајући речи које ће заувек клизити кроз ум.

„ Не знам да волим и не могу рећи да волим те. Та реч ми је страна, никада нисам осетила узбуђење тог стања. „ започињала је разговор са друге стране стола испијајући кафу.

„ Некада... Мрзим што постојиш, кајем се што сам пожелела да те упознам. Кајем се што сам отворила врата и... Сетим се твојих корака када си одлазио, ниси видео да рукама . Покушавала сам да ти додирнем раме и зауставим те. Зашто све ово и зашто први пут осећам и презирем сопствену слабост.“

„ М.“ заустио сам и грубо сам прекинут да изговорим њено име.

„ Које лудило, пакао који сам себи створила. Не говори. Немогуће јеее. Знам шта си започео, знам твоју реченицу.“

Ми, тужно ми. Не познајемо се, ни реч више не изговарамо. Ми, ништа више од потребног.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: