Gordana Šolević Subotić - Dok pišem ja sam svoja

                                                                                                                                 Gordana Subotić

Gordana Šolević Subotić rođena je i odrasla u Medveđi, gde stiče osnovno obrazovanje. Farmaceutsku školu završava u Leskovcu. Od1981-1991 živi u Zagrebu, gde studira medicinsko-laboratorijski inženjering. Devedesetih sa porodicom seli za Beograd. Radi u zdravstvu, u laboratoriji za medicinsku genetiku.

Sa prvim naučenim slovima, potekle su i prve rime. Govori: Poezija je božanska jer je pesnikov zaborav sebe, stapanje sa onim što je izvor svega, a to je Ljubav. Sa njom pesnik dopire do najuzvišenije tačke bića "gde peva Neizrecivo". Objavila zbirke poezije ”Pričaj mi, hladno mi je” 2019.god. " Mala knjiga" Novi Sad i " Kad šafrani u šumama cvatu" 2021. "Darwish" Kaufbern, Nemačka.

Članica je književnih klubova “Skadarlijska boemija” i "Libero" Markoni.

Voli proleće, mladost, dečji smeh, putovanja, letnji pljusak, šetnje u prirodi… I obožova jednu malu Dunju... naslednicu

Гордана Суботић

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, 16.06.2023. 

Na nedavno održanom Inđija Pro Poet festivalu, na večeri Književne radioniceKordun, uručena Vam je nagrada za poeziju. Kakve utiske nosite sa te večeri?

Lepo je kada možeš biti ono što jesi. Pesnici su malo čudo okolini. Nekada i nije lako nositi se s tim. Zato je tako dobro biti pesnik među pesnicima, jer si onda svoj među svojima. Divne utiske sam ponela sa iz Inđije. Bilo je tu susreta sa ljudima koje sam poznavala samo preko njihovih fb profila. U rukovanju, zagrljaju, razgovoru... osetila sam iste one titraje duše kojima pulsira njihova poezija. Još jedan dokaz da je iskrenost srž poetskog izraza. Sinergizam energija koje veže ista nit-ono običnim govorom neizrecivo. Čestitam organizatoru na ideji i realizaciji jedne ovakve manifestacije. Radost je moja i čast da sam bila deo tog događaja.

Duže vremena objavljujete na našoj književnoj radionici. Kako i kada je došlo do saradnje?

Kordun. Dovoljno je da čujem to ime, tu reč i da u meni zaigra srce kao za rodnom grudom, iako mi to nije zavičaj. Nešto duboko u mom biću zaiskri lepotom, ljubavlju, nekim nemim bolom, onim nostalgičnim za nekim ko je odsutan od nas a čija duša živi u nama. Kordun, Lika... nisu samo geografski pojmovi. Za mene su mnogo više. Mnoge sam ljude iz tih krajeva poznavala u vreme dok sam sa porodicom živela u Zgrebu, delila sa njima dobro dok nas zlo nije rastavilo. Za KRK sam saznala preko objavejednog od fb prijatelja. Naravno da sam se osvrnula na reč Kordun. A onda sam osetila taj pamuk kordunske duše već u opisu dela koje je gospodin Šaula najavljivao. Zapratila sam ih (vas) i prepoznala snagu i entuzijazam za očuvanjem iskonskih vrednosti našeg društva i borbu da ne zanoćimo u kulturogrđu u ovom svetu nametnutih praznina. Usledio je poziv za sardnju. Moje pesme su se našle među mnogim renomiranim imenima iz sveta književnosti, umetnosti i nauke, što mi je priredilo veliku radost, a dobila sam i simbolično priznanje „Zlatno Pero“ za mesec januar. Moja zahvalnost je velika.

Još od srednje škole ste u medicini, negde u tom periodu i u poeziji. Spojili ste,samo naizgled nespojivo, i u oba slučaja ste veoma uspešni. Kakva su Vaša prvaiskustva sa poezijom?

Da, samo naizgled nespojivo. ... „ Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire“, reči su dragog mi B. Miljkovića. Mnogo je zdravstvenih radnika kojima je poetski izraz bio i jeste govor duše, odmor i potreba. Poezija i medicina jednako su povezane sa životom i smrću isceliteljstvom. U medicini nije uvek dva i dva četiri. Neretko intuitivnost upućuje ka pravim smernicama dijagnostikovanja i samim tim lečenja, jer čovek nije samo telo. Mnoge su bolesti psihosomatske. Poezija je oduvek bila lek... Za povređenu dušu, ponos, kada pati i telo.Prvu sam pesmu napisala u prvom razredu. Tema je bila proleće, a meni, koja sam rasla uz gusle, rima je bila u uhu. Moj sastav je bio pesma. Vezana rima. Sećam se da me je draga učiteljica Mirjana Ristić vodila po učionicama drugih razreda da je čitam. Tada sam shvatila da to čudo nemaju svi. Rima me je nekako gonila. Nekad je bilo poteškoća otresti je se. Pesme su mi objavljivane u školskim novinama, almanasima, nagrađivane ali meni je najveća nagrada bila kad bih pesmom razgovarala sa ocem, dedom, sestrom... kad me ponesu te visoke vibracije a nađe se sagovornik... To mora biti srodna duša. Epske pesme, zdravice, besede vrlih govornika o slavskim okupljanjima kod dede, u dugim zimskim noćima, sedeljke... sve je to natapalo mojebiće iz kog se to kasnije cedilo, pretakalo u nešto novo, lično a opet zajedničko. Drugima prepoznatljivo.

Vaša prva knjiga poezije ”Pričaj mi, hladno mi je” objavljena je 2019. god . Nedugozatim, pridružuju joj se još dve knjige. Sa ove distance, koliko je to promenadonelo u Vaš život?

To jeste dalo jednu novu dimenziju mom bivstvovanju. Osećaj pripadnosti našem malom poetskom svemiru nadahnjuje nekom čudnovatom energijom. Lepo je kad je čovek u skladu sa sobom. Dok pišem ja sam svoja. Kada u ruci držite knjigu, otisak svoje duše, poklonite sebe kroz uhvaćene trenutke večnosti, stihom zakriljene, posebno je bogatstvo.

Intenzivno objavljujute na nekoliko portala, veoma ste aktivni u objavljivanju Vaše poezije. Koliko pesnicima znači publicitet na internet stranicama imogućnost veće vidljivosti među čitaocima?

Smatram da Internet savršeno pogoduje poeziji kao umetničkom izrazu... dostupnost širokoj populaciji bez posebnih novčanih izdvajanja. U skladu sa vremenom u kome smo, prilagođavamo se svemu pa i načinu na koji konzumiramo poeziju, umetnost uopšte. Ja volim miris knjige, volim šuš kad okrenem novi list, svetlost lampe pod kojom oživljavaju slova, ali za to mi treba ambijent, vreme... s telefona mogu čitati i u autobusu, na stanici dok čekam, u pauzi posla... Internet je postao zamalo neophodnost. Veoma je važno da u poplavi, mogu reći i pretećih, pogubnih sadržaja po kulturu nalazimo stranice koje promovišu humanost, lepotu, uzvišene vrednosti, pitku poeziju, nude čaroliju pripadnosti trenutku kreativnog čina. Čast mi je i radost da deo svojih misli, osećanja, traženja, tišina, deo sebe utkan u pesmama mojim, privlači pažnju popularnih internet stranica. Hvala svima koji su mi otvorili vrata da šira publika može biti upooznata sa mojom poezijom.

Razni festivali i druženja pesnika i pisaca u mnogome doprinose rastu i razvojusvakog ponaosob. Šta za Vas predstavljaju takvi vidovi druženja i predstavljanjastvaralaštva?

Živi kontakt sa pesnikom i onim što nam poručuje ravno je prisustvovanju božanskoj gozbi.Na jednom od festivala – „Mesopotamija 2018“ upoznala sam mladog gospodinaBaderalSweta, kome se moja poezija dopala i kao izraz tog oduševljenja štampao je u svojoj izdavačkoj kuči Darviš moju drugu knjigu poezije – „Kad šafrani u šumama cvatu“. Prevedena je i na arapski jezik i na međunarodnom sajmu knjiga u Abu Dabiju u maju ove godine, bila je veoma tražena.

Aktivni ste član i Skadarlijske boemije, koja već tradicionalno ima svoje veomauspešne večeri. Koliko Vam je ovo druženje doprinelo u karijeri?

U Skadarlijskoj boemiji sam od februara 2018. Kao kod Korduna, privuklo me je ime kluba. Boemija, pa još skadarlijska. Nimalo me nije iznenadilo što je žena osnovala klub sa takvim imenom. Biti boem, više je od načina postojanja, to je pre svega stanje uma. Usuditi se biti svoj, odvojiti se od površnosti, oživeti svoje snove. Otvorenog uma, u potrazi za umetničkim ili književnim idealima, ne povinujući se pravilima mase, boemi neguju neku vrstu intelektualne slobode. Daleko od klišea skitnice na rubu društva, boem ima slobodan i zdrav duh. To je duh pesnika. Tim duhom disala je stara Skadarlija. Katarina Branković Gajić, neguje taj duh uspešno već deset godina. Kao član Društva Skadarlija, KK Skadarlijska boemija jedan je od organizatora i učesnika kulturnih manifestacija kao što su: „ Šeširijade“, Svetski dan turizma, Dani Đure Jakšića i dr, gde sam mogla i ja predstaviti svoju poeziju. Svako živo druženje sa pesnicima na našim muzičko-poetskim večerima u ovo vreme rezignacije i malodušnosti sputanog čovečanstva, svesnog i nemoćnog u posrnuću je blagodat i energija višeg nivoa. Skadarlijska boemija je izdavač i moje prve knjige. Veoma sam zahvalna Katarini i Dobrili Anđelov, recenzentima, koje su me podržale i pridržale u tim prvim koracima ka publikovanju.

Kada bi jednom rečju morali opisati šta za Vas znači reč poezija i zašto? Koji bito bio osećaj koji bi najbliše objasnio Vaše emocije dok je stvarate?

Danas bi to bila jedna a sutra možda druga reč. Teško je definisati poeziju. Kao i ljubav. Lepotu. Dopalo mi se kad sam negde čula da je poezija uzvišena ambasadaljubavi. U tom konekstu je i krilatica da će poezija, lepota, ljubav spasiti svet. To je strast i odmor. Poseban susret sa sobom. Ushićenost osećam kad nadahnuće grune nenadano. I neku slobodu duše. Valjda je to osećaj prisustva Stvoritelja. Nije li to uslov i smisao života?!

Šta je ono na čemu trenutno radite? Šta nam novo spremate?

U štampu uskoro ide knjiga pesama, pretežno ljubavnih, ima i glosa, posvećenih pesama ljudima koji su ostavili trag u meni za koji želim da je vidljiv i posle mog odlaska sa ove igranke što je život zovemo. Naslov je„Kaliopin vrt“. Recenzijujepisao naš veoma plodonosan savremeni pesnik D Marković. Jedan od izdavača je moja Skdarlijska boemija, sa drugim sam u dogovoru. Spremila sam i neku malu riznicu mudrih misli, izreka, aforizama... Pesama ima za još za 3, 4 zbirke. Ugledaće i one svetlost dana., nadam se.

PODELITE OVAJ TEKST NA: