Гордана Шолевић Суботић - Док пишем ја сам своја

                                                                                                                                 Гордана Суботић

Гордана Шолевић Суботић рођена је и одрасла у Медвеђи, где стиче основно образовање. Фармацеутску школу завршава у Лесковцу. Од1981-1991 живи у Загребу, где студира медицинско-лабораторијски инжењеринг. Деведесетих са породицом сели за Београд. Ради у здравству, у лабораторији за медицинску генетику.

Са првим наученим словима, потекле су и прве риме. Говори: Поезија је божанска јер је песников заборав себе, стапање са оним што је извор свега, а то је Љубав. Са њом песник допире до најузвишеније тачке бића "где пева Неизрециво". Објавила збирке поезије ”Причај ми, хладно ми је” 2019.год. " Мала књига" Нови Сад и " Кад шафрани у шумама цвату" 2021. "Дарwисх" Кауфберн, Немачка.

Чланица је књижевних клубова “Скадарлијска боемија” и "Либеро" Маркони.

Воли пролеће, младост, дечји смех, путовања, летњи пљусак, шетње у природи… И обожова једну малу Дуњу... наследницу

Гордана Суботић

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, 16.06.2023. 

На недавно одржаном Инђија Про Поет фестивалу, на вечери Књижевне радионицеКордун, уручена Вам је награда за поезију. Какве утиске носите са те вечери?

Лепо је када можеш бити оно што јеси. Песници су мало чудо околини. Некада и није лако носити се с тим. Зато је тако добро бити песник међу песницима, јер си онда свој међу својима. Дивне утиске сам понела са из Инђије. Било је ту сусрета са људима које сам познавала само преко њихових фб профила. У руковању, загрљају, разговору... осетила сам исте оне титраје душе којима пулсира њихова поезија. Још један доказ да је искреност срж поетског израза. Синергизам енергија које веже иста нит-оно обичним говором неизрециво. Честитам организатору на идеји и реализацији једне овакве манифестације. Радост је моја и част да сам била део тог догађаја.

Дуже времена објављујете на нашој књижевној радионици. Како и када је дошло до сарадње?

Кордун. Довољно је да чујем то име, ту реч и да у мени заигра срце као за родном грудом, иако ми то није завичај. Нешто дубоко у мом бићу заискри лепотом, љубављу, неким немим болом, оним носталгичним за неким ко је одсутан од нас а чија душа живи у нама. Кордун, Лика... нису само географски појмови. За мене су много више. Многе сам људе из тих крајева познавала у време док сам са породицом живела у Згребу, делила са њима добро док нас зло није раставило. За КРК сам сазнала преко објавеједног од фб пријатеља. Наравно да сам се осврнула на реч Кордун. А онда сам осетила тај памук кордунске душе већ у опису дела које је господин Шаула најављивао. Запратила сам их (вас) и препознала снагу и ентузијазам за очувањем исконских вредности нашег друштва и борбу да не заноћимо у културогрђу у овом свету наметнутих празнина. Уследио је позив за сардњу. Моје песме су се нашле међу многим реномираним именима из света књижевности, уметности и науке, што ми је приредило велику радост, а добила сам и симболично признање „Златно Перо“ за месец јануар. Моја захвалност је велика.

Још од средње школе сте у медицини, негде у том периоду и у поезији. Спојили сте,само наизглед неспојиво, и у оба случаја сте веома успешни. Каква су Ваша прваискуства са поезијом?

Да, само наизглед неспојиво. ... „ Песник је одувек био онај који у другима лечи болест од које сам умире“, речи су драгог ми Б. Миљковића. Много је здравствених радника којима је поетски израз био и јесте говор душе, одмор и потреба. Поезија и медицина једнако су повезане са животом и смрћу исцелитељством. У медицини није увек два и два четири. Неретко интуитивност упућује ка правим смерницама дијагностиковања и самим тим лечења, јер човек није само тело. Многе су болести психосоматске. Поезија је одувек била лек... За повређену душу, понос, када пати и тело.Прву сам песму написала у првом разреду. Тема је била пролеће, а мени, која сам расла уз гусле, рима је била у уху. Мој састав је био песма. Везана рима. Сећам се да ме је драга учитељица Мирјана Ристић водила по учионицама других разреда да је читам. Тада сам схватила да то чудо немају сви. Рима ме је некако гонила. Некад је било потешкоћа отрести је се. Песме су ми објављиване у школским новинама, алманасима, награђиване али мени је највећа награда била кад бих песмом разговарала са оцем, дедом, сестром... кад ме понесу те високе вибрације а нађе се саговорник... То мора бити сродна душа. Епске песме, здравице, беседе врлих говорника о славским окупљањима код деде, у дугим зимским ноћима, седељке... све је то натапало мојебиће из ког се то касније цедило, претакало у нешто ново, лично а опет заједничко. Другима препознатљиво.

Ваша прва књига поезије ”Причај ми, хладно ми је” објављена је 2019. год . Недугозатим, придружују јој се још две књиге. Са ове дистанце, колико је то променадонело у Ваш живот?

То јесте дало једну нову димензију мом бивствовању. Осећај припадности нашем малом поетском свемиру надахњује неком чудноватом енергијом. Лепо је кад је човек у складу са собом. Док пишем ја сам своја. Када у руци држите књигу, отисак своје душе, поклоните себе кроз ухваћене тренутке вечности, стихом закриљене, посебно је богатство.

Интензивно објављујуте на неколико портала, веома сте активни у објављивању Ваше поезије. Колико песницима значи публицитет на интернет страницама имогућност веће видљивости међу читаоцима?

Сматрам да Интернет савршено погодује поезији као уметничком изразу... доступност широкој популацији без посебних новчаних издвајања. У складу са временом у коме смо, прилагођавамо се свему па и начину на који конзумирамо поезију, уметност уопште. Ја волим мирис књиге, волим шуш кад окренем нови лист, светлост лампе под којом оживљавају слова, али за то ми треба амбијент, време... с телефона могу читати и у аутобусу, на станици док чекам, у паузи посла... Интернет је постао замало неопходност. Веома је важно да у поплави, могу рећи и претећих, погубних садржаја по културу налазимо странице које промовишу хуманост, лепоту, узвишене вредности, питку поезију, нуде чаролију припадности тренутку креативног чина. Част ми је и радост да део својих мисли, осећања, тражења, тишина, део себе уткан у песмама мојим, привлачи пажњу популарних интернет страница. Хвала свима који су ми отворили врата да шира публика може бити упоозната са мојом поезијом.

Разни фестивали и дружења песника и писаца у многоме доприносе расту и развојусваког понаособ. Шта за Вас представљају такви видови дружења и представљањастваралаштва?

Живи контакт са песником и оним што нам поручује равно је присуствовању божанској гозби.На једном од фестивала – „Месопотамија 2018“ упознала сам младог господинаBaderalSweta, коме се моја поезија допала и као израз тог одушевљења штампао је у својој издавачкој кучи Дарвиш моју другу књигу поезије – „Кад шафрани у шумама цвату“. Преведена је и на арапски језик и на међународном сајму књига у Абу Дабију у мају ове године, била је веома тражена.

Активни сте члан и Скадарлијске боемије, која већ традиционално има своје веомауспешне вечери. Колико Вам је ово дружење допринело у каријери?

У Скадарлијској боемији сам од фебруара 2018. Као код Кордуна, привукло ме је име клуба. Боемија, па још скадарлијска. Нимало ме није изненадило што је жена основала клуб са таквим именом. Бити боем, више је од начина постојања, то је пре свега стање ума. Усудити се бити свој, одвојити се од површности, оживети своје снове. Отвореног ума, у потрази за уметничким или књижевним идеалима, не повинујући се правилима масе, боеми негују неку врсту интелектуалне слободе. Далеко од клишеа скитнице на рубу друштва, боем има слободан и здрав дух. То је дух песника. Тим духом дисала је стара Скадарлија. Катарина Бранковић Гајић, негује тај дух успешно већ десет година. Као члан Друштва Скадарлија, KK Скадарлијска боемија један је од организатора и учесника културних манифестација као што су: „ Шеширијаде“, Светски дан туризма, Дани Ђуре Јакшића и др, где сам могла и ја представити своју поезију. Свако живо дружење са песницима на нашим музичко-поетским вечерима у ово време резигнације и малодушности спутаног човечанства, свесног и немоћног у посрнућу је благодат и енергија вишег нивоа. Скадарлијска боемија је издавач и моје прве књиге. Веома сам захвална Катарини и Добрили Анђелов, рецензентима, које су ме подржале и придржале у тим првим корацима ка публиковању.

Када би једном речју морали описати шта за Вас значи реч поезија и зашто? Који бито био осећај који би најблише објаснио Ваше емоције док је стварате?

Данас би то била једна а сутра можда друга реч. Тешко је дефинисати поезију. Као и љубав. Лепоту. Допало ми се кад сам негде чула да је поезија узвишена амбасадаљубави. У том конексту је и крилатица да ће поезија, лепота, љубав спасити свет. То је страст и одмор. Посебан сусрет са собом. Усхићеност осећам кад надахнуће груне ненадано. И неку слободу душе. Ваљда је то осећај присуства Створитеља. Није ли то услов и смисао живота?!

Шта је оно на чему тренутно радите? Шта нам ново спремате?

У штампу ускоро иде књига песама, претежно љубавних, има и глоса, посвећених песама људима који су оставили траг у мени за који желим да је видљив и после мог одласка са ове игранке што је живот зовемо. Наслов је„Калиопин врт“. Рецензијујеписао наш веома плодоносан савремени песник Д Марковић. Један од издавача је моја Скдарлијска боемија, са другим сам у договору. Спремила сам и неку малу ризницу мудрих мисли, изрека, афоризама... Песама има за још за 3, 4 збирке. Угледаће и оне светлост дана., надам се.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: