|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Tvoja deca
Trčali su, bosonogi, duž puta. Od bodljikavih stabljika noge su im bile izgrebane, musavi oko usta od kiselih plodova, tek ubranih u plastične čaše od jogurta, ili u metalne lončiće koje su vešto presipali u našu priručnu ambalažu. Na putu do mora, otac je na njihovo mahanje zaustavljao automobil, najčešće negde na delu između Travnika i Donjeg Vakufa, a oni bi žustro prilazili kolima, predavali kupine, uzimali novac, i potom nam ponovo dugo mahali, svojim mršavim umornim rukama, dok smo sestra i ja sa zadnjeg sedišta radoznalo posmatrale ove male prodavce. Bili smo istih godina, bio je jul, nas su vodili na more, a oni su stajali usred nepodnošljive žege na tom putu sa koga su se po brdima videle prepoznatljive kuće, za ovaj deo srednje Bosne, i stogovi sena, očigledno sveže sadeveni. Onda, pošto bi malo odmakli, otac je obično izgovarao poznatu vaspitnu rečenicu: „Vidite li deco, kako oni zarađuju za život?“ Nemo i posramljeno spuštale smo glave, nejasno naslućujući da bi zbog nečega trebalo da se stidimo, mada nam nije bilo potpuno jasno, zbog čega tačno. Ipak je sam prizor bio dovoljno rečit. Iz nekog razloga, kupine bi nam zastajale u grlu. Sada znam da nas je gušila tuga. Otac je bio predavač, a mi đaci koji su savladavali jednu od prvih i najtežih životnih lekcija ‒ da on nužno ne mora da bude pravedan.
Noćas sam sanjala da je proradila nebeska pošta.
Dragi oče, Pošto te već dugo ovde nema, moram nešto da ti javim; ova lekcija je nesavladiva, morali smo da je naučimo bez razumevanja... Tvoja deca
|
