|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Твоја деца
Трчали су, босоноги, дуж пута. Од бодљикавих стабљика ноге су им биле изгребане, мусави око уста од киселих плодова, тек убраних у пластичне чаше од јогурта, или у металне лончиће којe су вешто пресипали у нашу приручну амбалажу. На путу до мора, отац је на њихово махање заустављао аутомобил, најчешће негде на делу између Травника и Доњег Вакуфа, а они би жустро прилазили колима, предавали купине, узимали новац, и потом нам поново дуго махали, својим мршавим уморним рукама, док смо сестра и ја са задњег седишта радознало посматрале ове мале продавце. Били смо истих година, био је јул, нас су водили на море, а они су стајали усред неподношљиве жеге на том путу са кога су се по брдима виделе препознатљиве куће, за овај део средње Босне, и стогови сена, очигледно свеже садевени. Онда, пошто би мало одмакли, отац је обично изговарао познату васпитну реченицу: „Видите ли децо, како они зарађују за живот?“ Немо и посрамљено спуштале смо главе, нејасно наслућујући да би због нечега требало да се стидимо, мада нам није било потпуно јасно, због чега тачно. Ипак је сам призор био довољно речит. Из неког разлога, купине би нам застајале у грлу. Сада знам да нас je гушила туга. Отац је био предавач, а ми ђаци који су савладавали једну од првих и најтежих животних лекција ‒ да он нужно не мора да буде праведан.
Ноћас сам сањала да је прорадила небеска пошта.
Драги оче, Пошто те већ дуго овде нема, морам нешто да ти јавим; ова лекција је несавладива, морали смо да је научимо без разумевања... Твоја деца
|
