detalj slike: KRK Art dizajn

Mirko Demić: Zavičaj je bolna rana koja ne prestaje da krvari 

Mirko Demić rođen je 1964. godine u Gornjem Klasniću kod Gline na Baniji. Školovao se u Gornjem Klasniću, Beogradu i Karlovcu. Završio je Vojnu akademiju u Beogradu. Od 1987. do 1991. godine živeo je u Sinju, od 1991. do 1995. u rodnom selu i Glini, a od 1995. živi u Kragujevcu.

Književnim i publicističkim radom bavi se od 1990. godine. Bio je aktivan u Srpskom kulturnom društvu Sava Mrkalj iz Topuskog od osnivanja 1990. pa do 1995. kada je posle hrvatske vojne operacije Oluja Društvo prestalo sa radom. U razdoblju 1996-2002. bio je glavni urednik bibliotečkog lista Kragujevačko čitalište. Od 2002. do 2011. godine bio je glavni urednik časopisa za književnost Koraci iz Kragujevca. Bavi se bibliografskim radom. Član je Srpskog književnog društva.

Knjiga pripovedaka Molski akordi mu je prevedena na makedonski jezik, a delovi proze i eseji na engleski, nemački, poljski i ukrajinski jezik.

U romanu Ćutanja iz Gore, za koji je dobio Nagradu Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku 2017. godine centralna tema je sudbina Srba iz Hrvatske.

 

Мирко Демић - књижевник

 Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Kragujevac, 23. jun 2023.

Nedavno Vam je uručena nagrada „Krležina gramata“ za književnost koju dodeljuje izdavačka kuća Esnaf i Književna radionica Kordun. Kakve utiske nosite sa dodele ove značajne nagrade?

Utisci su izmešani. Na jednoj strani je hvale vredna i hrabra inicijativa koja nas podseća da je Krležino delo, između ostalih, sastavni deo naše književne tradicije i jezika na kojem pišemo, a na drugoj otpori i neslaganja spram te neosporne činjenice i ideje obeležavanje piščeve godišnjice. No, uz Krležu su oduvek išli sporovi i to ga čini još prisutnijim među nama. Srećom, nemam takav problem. Krleža je odavno prisutan u mom književnom opusu. Neretko se referišem na njegove likove, toponime i ocene, a u romanu Trezvenjacima na pijanoj lađi je, uz Crnjanskog, i jedan od junaka. Uostalom, njegov Hrvatski bog Mars bio je tema mog maturskog rada.

Nagradu Vam je ispred  Esnaf-a i Korduna uručio slikar i književnik, Ilija Šaula. Recite nam nešto više o vašoj saradnji?

Kolegu Šaulu poznajem još iz predratnih vremena, kao pesnika i člana Srpskog kulturnog društva „Sava Mrkalj“ iz Topuskog. Svih ovih godina pratim njegov entuzijazam i umetničko sazrevanje. Divim se energiji koju ulaže u okupljanja darovitih ljudi, kroz portal i časopise, kao i kroz izdavačku delatnost. Uporan je u promovisanje onog što stvara kad god i gde god mu se ukaže prilika. On obavlja posao nepostojećeg instituta čiji bi zadatak bio da sistematski rade na, pre svega, očuvanju kulturnog identiteta Srba iz rasejanja i njihovog integrisanja u nacionalnu kulturu.  

Dobitnik ste mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja, između ostalih, nagrade „Meša Selimović“, „Branislav Nušić“, „Đura Daničić“ i drugih, značajnih nagrada. Koliko su nagrade zapravo obaveza da istrajemo na tom putu koji od nas zahteva da budemo još bolji?

Pored neizbežnog podozrenja i zavisti, nagrade donose potvrdu da je naš napor (i dar) primećen i vrednovan, što nam zadaje obavezu da ostanemo dostojni pozitivnih ocena. Pored nagrada, obavezni smo i prema svom talentu, ako ga imamo, koji nije pao sa neba, kako mnogi misle, već je rezultat i napora naših prethodnika. Nagrade su legitimacije za beskućnike, da parafraziram naslov jedne teorijske knjige Ivana Negrišorca.

Književnim i publicističkim radom bavite se još od 1990. godine. Iste godine objavljena je i Vaša prva knjiga proze „Jabuke Hesperida“. Iz ove perspektive gledano, da li Vam je ta knjiga pomogla da uberete „zlatne jabuke“?

Kao i većina prvenaca, i ta je knjiga ubrana zelena. Pisana u dalmatinskoj provinciji, gde sam bio na službi, mladalački pretenciozna, ishitrena, nelektorisana i aljkavo štampana. Ipak, u njoj su sadržane neke od tema kojima sam se bavio u narednim knjigama. Danas je ona svetla uspomena na vreme koje prethodi zlu koje je usledilo, a da to nismo znali.

Zatim se nižu knjige Slamka u nosu (1996), Ćilibar, med, oskoruša (2001, 2005, 2011), Apokrifi o Furtuli (2003, 2020), Sluge hirovitog lučonoše (2006), Molski akordi (2008, 2009), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010), Po(v)ratnički rekvijem (2012), Ataka na Itaku (2015), Čutanja iz Gore (2016), Pustolovine bačkog opsenara (2018) i Ruža pod ledom (2021).  Ruža pod ledom je zapravo priča o jednoj neobičnoj porodičnoj legendi. Ta ruža zapravo donosi celu jednu priču, kao i priču o ruži koja krasi korice ove knjige. Da li se led na kraju topi?

Ruža pod ledom je došla neplanski, skoro pod iznudom. Prazninu nakon majčine smrti očajnički sam pokušao da „zatarpam“ uspomenama iz detinjstva i danima u kojima je ona bila sveprisutna. Ispalo je da je to i lirski oproštaj, ne samo od majke, već i od svih dragih lica koja su obeležila moje odrastanje, od ljudi ipredela, kao i vremena prepunog začudnih priča i legendi. Natopljena je ljubavlju i čuđenjem svetu koji mi se ukazivao, što čitaoci prepoznaju.

Roman sadrži pedeset priča koje su samo naizgled nezavisne. Šta ih zapravo čini celinom?

Celinom ih, pre svega, čini narator, koji meša vremena, ukrštajući dečje utiske i opservacije zrelog čoveka. Zaokruženim delom ih čini i želja da pokažem kako detinjstvo traje onoliko dugo koliko smo u stanju da ga se sećamo. Jedinstvena je i pozornica na kojoj se to odrastanje odvija. Najviše bih voleo da je celovitom čini nostalgičan i setan ton.

Nagradu „Meša Selimović“ dobili ste za roman „Ćutanja iz Gore“. U njoj je glavni junak Petrova Gora i u njoj pokušavate razjasniti jednu dilemu i nedoumicu. O čemu se zapravo radi?

Verujem da je ta knjige prepuna dilema i nedoumica. Petrova Gora je prepuna tajni i zapitanosti, a po simboličkom potencijalu jednako „važna“ (reč je pod navodnicima, jer se ispostvailo da, zapravo, nije važna nikome) i Srbima i Hrvatima. Pristupio sam joj poput arheologa, otkirvajući sloj po sloj, počevši od praistorije, preko vremena Rimljana, Srednjeg veka, Drugog svetskog rata, pa do naših dana. A kad sam se već zatekao „ispod površine“, bilo je logično da „pomoć“ potražim od onih koji leže, pod Gorom, u čvrstoj veri da su mrtvi za stepen mudriji od nas živih, pošto su „bogatiji“ za iskustvo umiranja. Prizvao sam tu i predanja, epsku tradiciju, kao i puke predrasude, bez kojih, kao izgleda, ne možemo. Ne znam da li sam išta razjasnio, ali se nadam da sam ukazao na svu složenost istorijskih i međuljudskih odnosa, ali i lepotu tradicije koju, neizostavno, delimo, iako je nedovoljno poznajemo.

Stiče se utisak da u skoro svim knjigama pokušavate čitaocu približiti svoj zavičaj pripovedajući o svim narodima koji su u njemu živeli i koji još uvek žive u njemu. Koliko ste vezani za svoj zavičaj? Šta bi bilo ono prvo što Vas asocira kada Vam neko pomene zavičaj?

Zavičaj je bolna rana koja ne prestaje da krvari. Sve što u literaturi činim jeste iznalaženje melema koji će pomoći da ta rana zaceli i bol umine. Svedok sam krvave drame koja se vodi između više naroda i, kao takav, u obavezi sam da podnesem izveštaj. Zavičaj u meni budi tugu, bes i stid. Tugu nad njegovim tihim  nestajanjem, bes prema onima koji su njime bosomučno poigrali i u bescenje trgovali, a stid prema precima i potomcima. Zavičaj mi je utisnut pod kožu. U njemu sam počeo da se čudim svetu u kojem sam se zatekao i, evo, čudim mu se i danas. Zavičajnim mirođijama se branim od gada i zlosti današnjeg sveta i vremena.

Da li je pisanje za Vas, na neki način, sredstvo protiv zaborava?

Ne verujem da se beletristikom usporava ili umanjuje zaborav, ali sam siguran da je poetsko sećanje deo mentalne higijene svakog od nas. Pisanje je ritaulni čin, terapetski postupak kojim pokušavam da živim punijim životom, zagledan u tajne sopstvenog bića i u skiriven kovčege zajedničkog nasleđa.

Direktor ste Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ u Kragujevcu. Koliko je ova biblioteka aktivna sa promocijama knjiga i koliko čitalačka publika u Kragujevcu prati književna dešavanja u gradu?

Biblioteka na čijem sam čelu ima dugu tradiciju u promovisanju čitanja. Razgranatost njene mreže omogućava velik broj promocija ideja i kreativnih ljude, kako kroz klasična promotivna okupljanja, tako i kroz igraonice i radionice za decu i mlade. Uvode se i drugi interaktivni oblici komunikacije sa korisnicima. Nikad nisam zadovoljan zainteresovanošću publike za naše programe, jer mislim da zaslužuju više pažnje. Opšti nemar i duhovna zapuštenost nam svakodnevno uzima publiku i korisnike. Zato, uvek može i mora bolje, mudrije i drugačije.

Po Vašim saznanjima, kolika je zainteresovanost mladih u Kragujevcu za pisanu reč? Koliko ste im na raspolaganju za usmeravanje, savet, pomoć...?

Da budem iskren, mlade preterano ne zanima pisana reč u obliku kakav je do sad znan. Oni sve manje čitaju knjige, a sve više – telefone. Teško da same biblioteke mogu da promene taj trend. Baveći se uredničkim poslom uspeo sam da prepoznam dar nekoliko mladih i darovitih ljudi i to me čini neizmerno ponosnim.

Na čemu radite u ovom trenutku? Imate li u planu neko književno veče, promociju ili neko novo prozno delo?

Zatekli ste me u poslu pregledanja preloma moje knjige eseja Oživljavanjedinosaurusa, koja treba da izađe iz štampe do kraja leta. U njenom naslovu može se naslutiti zapitanost nad smislom bavljenja književnošću, ali i strasnu potragu za retkim čitalačkim užicima. Pri kraju je i dugogodišnje pisanje romana čija se radnja odvija na razmeđi između osamnaestog i devetnaestog veka. U međuvremenu se desi i poneka promocija Ruže pod ledom.

Мирко Демић, добитник почасне меморијалне Крлешине грамате за књижевност 2023. поводом 130 година од рођења Мирослава Крлеже

GALERIJA

PODELITE OVAJ TEKST NA: