детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мирко Демић: Завичај је болна рана која не престаје да крвари 

Мирко Демић рођен је 1964. године у Горњем Kласнићу код Глине на Банији. Школовао се у Горњем Kласнићу, Београду и Kарловцу. Завршио је Војну академију у Београду. Од 1987. до 1991. године живео је у Сињу, од 1991. до 1995. у родном селу и Глини, а од 1995. живи у Kрагујевцу.

Kњижевним и публицистичким радом бави се од 1990. године. Био је активан у Српском културном друштву Сава Мркаљ из Топуског од оснивања 1990. па до 1995. када је после хрватске војне операције Олуја Друштво престало са радом. У раздобљу 1996-2002. био је главни уредник библиотечког листа Kрагујевачко читалиште. Од 2002. до 2011. године био је главни уредник часописа за књижевност Kораци из Kрагујевца. Бави се библиографским радом. Члан је Српског књижевног друштва.

Kњига приповедака Молски акорди му је преведена на македонски језик, а делови прозе и есеји на енглески, немачки, пољски и украјински језик.

У роману Ћутања из Горе, за који је добио Награду Меша Селимовић за најбољу књигу на српском језику 2017. године централна тема је судбина Срба из Хрватске.

 

Мирко Демић - књижевник

 Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Крагујевац, 23. јун 2023.

Недавно Вам је уручена награда „Крлежина грамата“ за књижевност коју додељује издавачка кућа Еснаф и Књижевна радионица Кордун. Какве утиске носите са доделе ове значајне награде?

Утисци су измешани. На једној страни је хвале вредна и храбра иницијатива која нас подсећа да је Крлежино дело, између осталих, саставни део наше књижевне традиције и језика на којем пишемо, а на другој отпори и неслагања спрам те неоспорне чињенице и идеје обележавање пишчеве годишњице. Но, уз Крлежу су одувек ишли спорови и то га чини још присутнијим међу нама. Срећом, немам такав проблем. Крлежа је одавно присутан у мом књижевном опусу. Неретко се реферишем на његове ликове, топониме и оцене, а у роману Трезвењацима на пијaној лађи је, уз Црњанског, и један од јунака. Уосталом, његов Хрватски бог Марс био је тема мог матурског рада.

Награду Вам је испред  Еснаф-а и Кордуна уручио сликар и књижевник, Илија Шаула. Реците нам нешто више о вашој сарадњи?

Колегу Шаулу познајем још из предратних времена, као песника и члана Српског културног друштва „Сава Мркаљ“ из Топуског. Свих ових година пратим његов ентузијазам и уметничко сазревање. Дивим се енергији коју улаже у окупљања даровитих људи, кроз портал и часописе, као и кроз издавачку делатност. Упоран је у промовисање оног што ствара кад год и где год му се укаже прилика. Он обавља посао непостојећег института чији би задатак био да систематски раде на, пре свега, очувању културног идентитета Срба из расејања и њиховог интегрисања у националну културу.  

Добитник сте многобројних књижевних награда и признања, између осталих, награде „Меша Селимовић“, „Бранислав Нушић“, „Ђура Даничић“ и других, значајних награда. Колико су награде заправо обавеза да истрајемо на том путу који од нас захтева да будемо још бољи?

Поред неизбежног подозрења и зависти, награде доносе потврду да је наш напор (и дар) примећен и вреднован, што нам задаје обавезу да останемо достојни позитивних оцена. Поред награда, обавезни смо и према свом таленту, ако га имамо, који није пао са неба, како многи мисле, већ је резултат и напора наших претходника. Награде су легитимације за бескућнике, да парафразирам наслов једне теоријске књиге Ивана Негришорца.

Књижевним и публицистичким радом бавите се још од 1990. године. Исте године објављена је и Ваша прва књига прозе „Јабуке Хесперида“. Из ове перспективе гледано, да ли Вам је та књига помогла да уберете „златне јабуке“?

Као и већина првенаца, и та је књига убрана зелена. Писана у далматинској провинцији, где сам био на служби, младалачки претенциозна, исхитрена, нелекторисана и аљкаво штампана. Ипак, у њој су садржане неке од тема којима сам се бавио у наредним књигама. Данас је она светла успомена на време које претходи злу које је уследило, а да то нисмо знали.

Затим се нижу књиге Сламка у носу (1996), Ћилибар, мед, оскоруша (2001, 2005, 2011), Апокрифи о Фуртули (2003, 2020), Слуге хировитог лучоноше (2006), Молски акорди (2008, 2009), Трезвењаци на пијаној лађи (2010), По(в)ратнички реквијем (2012), Атака на Итаку (2015), Чутања из Горе (2016), Пустоловине бачког опсенара (2018) и Ружа под ледом (2021).  Ружа под ледом је заправо прича о једној необичној породичној легенди. Та ружа заправо доноси целу једну причу, као и причу о ружи која краси корице ове књиге. Да ли се лед на крају топи?

Ружа под ледом је дошла неплански, скоро под изнудом. Празнину након мајчине смрти очајнички сам покушао да „затарпам“ успоменама из детињства и данима у којима је она била свеприсутна. Испало је да је то и лирски опроштај, не само од мајке, већ и од свих драгих лица која су обележила моје одрастање, од људи ипредела, као и времена препуног зачудних прича и легенди. Натопљена је љубављу и чуђењем свету који ми се указивао, што читаоци препознају.

Роман садржи педесет прича које су само наизглед независне. Шта их заправо чини целином?

Целином их, пре свега, чини наратор, који меша времена, укрштајући дечје утиске и опсервације зрелог човека. Заокруженим делом их чини и жеља да покажем како детињство траје онолико дуго колико смо у стању да га се сећамо. Јединствена је и позорница на којој се то одрастање одвија. Највише бих волео да је целовитом чини носталгичан и сетан тон.

Награду „Меша Селимовић“ добили сте за роман „Ћутања из Горе“. У њој је главни јунак Петрова Гора и у њој покушавате разјаснити једну дилему и недоумицу. О чему се заправо ради?

Верујем да је та књиге препуна дилема и недоумица. Петрова Гора је препуна тајни и запитаности, а по симболичком потенцијалу једнако „важна“ (реч је под наводницима, јер се испостваило да, заправо, није важна никоме) и Србима и Хрватима. Приступио сам јој попут археолога, откирвајући слој по слој, почевши од праисторије, преко времена Римљана, Средњег века, Другог светског рата, па до наших дана. А кад сам се већ затекао „испод површине“, било је логично да „помоћ“ потражим од оних који леже, под Гором, у чврстој вери да су мртви за степен мудрији од нас живих, пошто су „богатији“ за искуство умирања. Призвао сам ту и предања, епску традицију, као и пуке предрасуде, без којих, као изгледа, не можемо. Не знам да ли сам ишта разјаснио, али се надам да сам указао на сву сложеност историјских и међуљудских односа, али и лепоту традиције коју, неизоставно, делимо, иако је недовољно познајемо.

Стиче се утисак да у скоро свим књигама покушавате читаоцу приближити свој завичај приповедајући о свим народима који су у њему живели и који још увек живе у њему. Колико сте везани за свој завичај? Шта би било оно прво што Вас асоцира када Вам неко помене завичај?

Завичај је болна рана која не престаје да крвари. Све што у литератури чиним јесте изналажење мелема који ће помоћи да та рана зацели и бол умине. Сведок сам крваве драме која се води између више народа и, као такав, у обавези сам да поднесем извештај. Завичај у мени буди тугу, бес и стид. Тугу над његовим тихим  нестајањем, бес према онима који су њиме босомучно поиграли и у бесцење трговали, а стид према прецима и потомцима. Завичај ми је утиснут под кожу. У њему сам почео да се чудим свету у којем сам се затекао и, ево, чудим му се и данас. Завичајним мирођијама се браним од гада и злости данашњег света и времена.

Да ли је писање за Вас, на неки начин, средство против заборава?

Не верујем да се белетристиком успорава или умањује заборав, али сам сигуран да је поетско сећање део менталне хигијене сваког од нас. Писање је ритаулни чин, терапетски поступак којим покушавам да живим пунијим животом, загледан у тајне сопственог бића и у скиривен ковчеге заједничког наслеђа.

Директор сте Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу. Колико је ова библиотека активна са промоцијама књига и колико читалачка публика у Крагујевцу прати књижевна дешавања у граду?

Библиотека на чијем сам челу има дугу традицију у промовисању читања. Разгранатост њене мреже омогућава велик број промоција идеја и креативних људе, како кроз класична промотивна окупљања, тако и кроз играонице и радионице за децу и младе. Уводе се и други интерактивни облици комуникације са корисницима. Никад нисам задовољан заинтересованошћу публике за наше програме, јер мислим да заслужују више пажње. Општи немар и духовна запуштеност нам свакодневно узима публику и кориснике. Зато, увек може и мора боље, мудрије и другачије.

По Вашим сазнањима, колика је заинтересованост младих у Крагујевцу за писану реч? Колико сте им на располагању за усмеравање, савет, помоћ...?

Да будем искрен, младе претерано не занима писана реч у облику какав је до сад знан. Они све мање читају књиге, а све више – телефоне. Тешко да саме библиотеке могу да промене тај тренд. Бавећи се уредничким послом успео сам да препознам дар неколико младих и даровитих људи и то ме чини неизмерно поносним.

На чему радите у овом тренутку? Имате ли у плану неко књижевно вече, промоцију или неко ново прозно дело?

Затекли сте ме у послу прегледања прелома моје књиге есеја Оживљавањединосауруса, која треба да изађе из штампе до краја лета. У њеном наслову може се наслутити запитаност над смислом бављења књижевношћу, али и страсну потрагу за ретким читалачким ужицима. При крају је и дугогодишње писање романа чија се радња одвија на размеђи између осамнаестог и деветнаестог века. У међувремену се деси и понека промоција Руже под ледом.

Мирко Демић, добитник почасне меморијалне Крлешине грамате за књижевност 2023. поводом 130 година од рођења Мирослава Крлеже

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: