Kroz uzrelo klasje provlači se tmina.
Zastide se zvezda od pšeničnog svica.
Poljane i šume osvoji tišina.
Talasima šumi krvava Drenica.
Pa stade u trenu, nema, skamenjena.
Usred leta kao ledom okovana.
Izađoše drevni ratnici iz senki...
Primiče se ponoć ispred Vidovdana.
Pritisnula polje davno mrtva vojska.
Pomilova vetar hladna, bleda lica.
Pred njih stupi vitez, raširenih ruku.
U desnoj mu glava, u levoj česnica.
Raskrili se Nebo iznad mučenika.
Doluta i Mesec, dunja neubrana.
Presekoše kolač kosovski junaci,
preliše ga krvlju iz hiljadu rana.
I poteče voda, ka izvoru svome,
k'o crveni božur procvetala tama...
A brat bratu slavu nemušto čestita,
dok šapuće srcem: „Hristos među nama!"
Pa se raziđoše, svaki svome hramu.
Pogledaj ih, sine, na freskama stoje.
I ne skreću pogled sa Kosova polja...
Čekajući Srbe da dođu na svoje.
