Кроз узрело класје провлачи се тмина.
Застиде се звезда од пшеничног свица.
Пољане и шуме освоји тишина.
Таласима шуми крвава Дреница.
Па стаде у трену, нема, скамењена.
Усред лета као ледом окована.
Изађоше древни ратници из сенки...
Примиче се поноћ испред Видовдана.
Притиснула поље давно мртва војска.
Помилова ветар хладна, бледа лица.
Пред њих ступи витез, раширених руку.
У десној му глава, у левој чесница.
Раскрили се Небо изнад мученика.
Долута и Месец, дуња неубрана.
Пресекоше колач косовски јунаци,
прелише га крвљу из хиљаду рана.
И потече вода, ка извору своме,
к'о црвени божур процветала тама...
А брат брату славу немушто честита,
док шапуће срцем: „Христос међу нама!"
Па се разиђоше, сваки своме храму.
Погледај их, сине, на фрескама стоје.
И не скрећу поглед са Косова поља...
Чекајући Србе да дођу на своје.
