detalj slike: KRK Art dizajn

VAGA

Ležim u sobi, nisam sam. U drugom krevetu spava al' na pola oka jedan od trenera našeg kluba. Čuva me i bolje reći pazi da slučajno nesvesno ne ustanem preko noći, napijem se vode i tako prebacim potrebnu težinu za svoju kategoriju. Dešavalo se to. San nikako da dođe a bio bi spas. Prestao sam da ližem usne jer ionako nema vajde, sve je suvo k’o barut’, čak i jezik.

Računam, nažalost neću 'kalirati' sa težinom na prazan stomak više od 350 grama preko noći. Na dijeti i u sauni sam pet dana ali sad me je samoiscrpljivanje već sustiglo i na granici sam izdržljivosti. Razmišljam:

Ako bude trebalo ujutru ću i žvaku malo da žvaćkam, pa pljuc-pljuc, a obavezni ‘je mali jutarnji piš’. Biću dobar na vagi, tešim se, a posle merenja… jaoooo brateeeeee, prvo ću litar Jupija da popijem a kad krene klopa, mmmm! Najbolje da naručim mešano meso, jer tu ima svega po malo, pa onda krkenzi brateeeee! Ipak sam se refleksno obliznuo suvim jezikom što je bila neprijatna greška. Samo kad bih zaspao i prestao da se prevrćem.

Gledam trenerov krevet. On se ne pomera, kako je moguće, čak i ne hrče a ume i to dobro? Trebalo bi hm, ma ne spava stari lisac garant.

Posmatram sebe sa poluotvorenim ustima i poluzatvorenim očima dok istovremeno gledam kroz prozor osmog sprata Beogradskog hotela i jasno vidim parking i trafiku pored autobuske stanice?

Onda ponovo bacim pogled u sobu gde i dalje ležim nepomično, ali sad savršeno dobro znam da sve ovo što uočavam, kada budem pričao sutra neće zvučati i izgledati tako neverovatno a ujedno stvarno i očigledo kao što je sad. Ne smem da napravim ni najmanji pokret jer nekako znam, narušiću ovo čudno, i opasno stanje mog bića. Bojim se nestaće. Želim da potraje moje balansiranje između dva vidika i dva sveta, tamo i ovamo, ljuljam se kao perce na vetru ili kao jezičak na našoj to jest stočnoj vagi koju najčečešće koriste bokseri i ostale borilačke veštine da bi proverili svoje težinske kategorije.

Razgledam sa prozora čas u dva tela u sobi koja spavaju, čas dole na ulicu u mrak i dok me nešto vuče da odem dalje to isto me ujedno i plaši. Osećam da kada bih znao šta je to 'nešto', da bi znao sve tajne ovoga života. Zbunjuje me razumna misao da ako sam ja taj dole što spava, kako onda mogu da vidim u istom trenutku sebe i autobus na ulici? Rano ujutro probudilo me je blago drmusanje trenera:

„Ajmo na kontrolno merenje da se izvagaš“, reče on hrapavim glasom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: