детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВАГА

Лежим у соби, нисам сам. У другом кревету спава ал' на пола ока један од тренера нашег клуба. Чува ме и боље рећи пази да случајно несвесно не устанем преко ноћи, напијем се воде и тако пребацим потребну тежину за своју категорију. Дешавало се то. Сан никако да дође а био би спас. Престао сам да лижем усне јер ионако нема вајде, све је суво к’о барут’, чак и језик.

Рачунам, нажалост нећу 'калирати' са тежином на празан стомак више од 350 грама преко ноћи. На дијети и у сауни сам пет дана али сад ме је самоисцрпљивање већ сустигло и на граници сам издржљивости. Размишљам:

Ако буде требало ујутру ћу и жваку мало да жваћкам, па пљуц-пљуц, а обавезни ‘је мали јутарњи пиш’. Бићу добар на ваги, тешим се, а после мерења… јаоооо братееееее, прво ћу литар Јупија да попијем а кад крене клопа, мммм! Најбоље да наручим мешано месо, јер ту има свега по мало, па онда кркензи братеееее! Ипак сам се рефлексно облизнуо сувим језиком што је била непријатна грешка. Само кад бих заспао и престао да се преврћем.

Гледам тренеров кревет. Он се не помера, како је могуће, чак и не хрче а уме и то добро? Требало би хм, ма не спава стари лисац гарант.

Посматрам себе са полуотвореним устима и полузатвореним очима док истовремено гледам кроз прозор осмог спрата Београдског хотела и јасно видим паркинг и трафику поред аутобуске станице?

Онда поново бацим поглед у собу где и даље лежим непомично, али сад савршено добро знам да све ово што уочавам, када будем причао сутра неће звучати и изгледати тако невероватно а уједно стварно и очигледо као што је сад. Не смем да направим ни најмањи покрет јер некако знам, нарушићу ово чудно, и опасно стање мог бића. Бојим се нестаће. Желим да потраје моје балансирање између два видика и два света, тамо и овамо, љуљам се као перце на ветру или као језичак на нашој то јест сточној ваги коју најчечешће користе боксери и остале борилачке вештине да би проверили своје тежинске категорије.

Разгледам са прозора час у два тела у соби која спавају, час доле на улицу у мрак и док ме нешто вуче да одем даље то исто ме уједно и плаши. Осећам да када бих знао шта је то 'нешто', да би знао све тајне овога живота. Збуњује ме разумна мисао да ако сам ја тај доле што спава, како онда могу да видим у истом тренутку себе и аутобус на улици? Рано ујутро пробудило ме је благо дрмусање тренера:

„Ајмо на контролно мерење да се извагаш“, рече он храпавим гласом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: