detalj slike: KRK Art dizajn

MERE VRATNOG PRŠLjENA

Slabo osvetljeno uzglavlje kreveta

Ispod njega

Izgledaću kao htonska božica

Zalisci duboki pružaju se

Kako bi dostigli đerdane filigranske jame

Čovek si Praksitelovih mera

Naslonjen na slane dokove čekaš u čamcu

Najgipkije zglobove da ih neometano prevezeš

Na Ostrvo gde pališ ruzmarin, Ostrvo senke

Uzimaš cincarski metar koji ti je deda poklonio

Okrenućeš me oko vekova

Kao robinju ili caricu svoju proceniti

Ispod inicijalnih savesnih trzaja zglobova

Krajnje me draže obrazi kojima

Hvataš i kačiš himere o zidove

Zavičajne sobe oveštane maslinovim uljem

KAKO NAPISATI ISTORIJU GRADA

Ja ću živeti u podrumu ti na terasi

Gledaću časne sestre kako se mole u zatvorenoj vodi

Kupićeš marakuju od mesečne plate i prepoloviti je

Voziću bicikl vikaću na decu koja sede na stubu mosta

Samohrane majke dolaze tu da bace svoje brige i nade

Kad otežaju dovoljno bace se i same

Ubeđivaćeš me o

Isceliteljskim moćima popodnevnih šetnji umazanih sladoledom

Mislim da će

Pokleknuti pod smradom bare svedočanstva napuštenih

Dadilja će sesti sa devojčicom na klupu

Pletilja ljubičastih i rozih traka za kosu

Neće ni primetiti reči došaptavane kroz vazduh

Devojčica će znati svaki izgubljeni trenutak

Ustaće, trčaće dugo dok ne odluči kako da se prikloni

ŠARE NA TVOJOJ KOŠULjI

Neurastenično te vodim

Kroz pakao tvorbenosti

Šare sa tvoje košulje

Utisnuću u vrtogavice

Mladih ždrebica

Prvi put zalutalih na autoputu.

POBUDA NEDOĐIJE

Nosim sat, ram za slike, nosim šešir

Stavljam ljubičasti karmin

Biću fluorescentna žena-bog

koja saobraća svojim bedrima po klubovima

Iza ovoga ću se sakriti.

Vikaću dok mi ne otpadne vilica

Dok mi svi zubi ne otpadnu od spajanja sa Šumom.

Podigla sam lupu, stavila gumene rukavice

Čučim u bašti i gutam svoj plod.

Ti si to želeo, Saturnova kletva dugo traje

A svako malo vidim nekoga,

Sedi i čupa cveće iz moje bašte.

TALOG

Drobim crnog drvenastog leptira u svoja krila

Zamisli da nema sedog oporog mravinjaka

Koji nadire odozgo u našu budućnost

Ne bi ostavljao tragove mošusa po štenari moje zabludelosti

Ne bih osedlala sumrak kraj pijace

Svakako se ne bih gubila sa šest ušiju i dva jezika

U nadiranju božanske sile lomljivih želja.

PODELITE OVAJ TEKST NA: