детаљ слике: КРК Арт дизајн

МЕРЕ ВРАТНОГ ПРШЉЕНА

Слабо осветљено узглавље кревета

Испод њега

Изгледаћу као хтонска божица

Залисци дубоки пружају се

Како би достигли ђердане филигранске јаме

Човек си Праксителових мера

Наслоњен на слане докове чекаш у чамцу

Најгипкије зглобове да их неометано превезеш

На Острво где палиш рузмарин, Острво сенке

Узимаш цинцарски метар који ти је деда поклонио

Окренућеш ме око векова

Као робињу или царицу своју проценити

Испод иницијалних савесних трзаја зглобова

Крајње ме драже образи којима

Хваташ и качиш химере о зидове

Завичајне собе овештане маслиновим уљем

КАКО НАПИСАТИ ИСТОРИЈУ ГРАДА

Ја ћу живети у подруму ти на тераси

Гледаћу часне сестре како се моле у затвореној води

Купићеш маракују од месечне плате и преполовити је

Возићу бицикл викаћу на децу која седе на стубу моста

Самохране мајке долазе ту да баце своје бриге и наде

Кад отежају довољно баце се и саме

Убеђиваћеш ме о

Исцелитељским моћима поподневних шетњи умазаних сладоледом

Мислим да ће

Поклекнути под смрадом баре сведочанства напуштених

Дадиља ће сести са девојчицом на клупу

Плетиља љубичастих и розих трака за косу

Неће ни приметити речи дошаптаване кроз ваздух

Девојчица ће знати сваки изгубљени тренутак

Устаће, трчаће дуго док не одлучи како да се приклони

ШАРЕ НА ТВОЈОЈ КОШУЉИ

Неурастенично те водим

Кроз пакао творбености

Шаре са твоје кошуље

Утиснућу у вртогавице

Младих ждребица

Први пут залуталих на аутопуту.

ПОБУДА НЕДОЂИЈЕ

Носим сат, рам за слике, носим шешир

Стављам љубичасти кармин

Бићу флуоресцентна жена-бог

која саобраћа својим бедрима по клубовима

Иза овога ћу се сакрити.

Викаћу док ми не отпадне вилица

Док ми сви зуби не отпадну од спајања са Шумом.

Подигла сам лупу, ставила гумене рукавице

Чучим у башти и гутам свој плод.

Ти си то желео, Сатурнова клетва дуго траје

А свако мало видим некога,

Седи и чупа цвеће из моје баште.

ТАЛОГ

Дробим црног дрвенастог лептира у своја крила

Замисли да нема седог опорог мравињака

Који надире одозго у нашу будућност

Не би остављао трагове мошуса по штенари моје заблуделости

Не бих оседлала сумрак крај пијаце

Свакако се не бих губила са шест ушију и два језика

У надирању божанске силе ломљивих жеља.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: