Prolećne dileme

Proleće je nekim danima dosadno

radoznalo derište

koje požuruje igru

Proleće ima prste lopova

i uvlači svilen konac u evolucije iglu

Obećavajući sklad oblika i boja

i put u ružičasti sumrak u koji se odlazi

s osmehom

Devojka u prljavoružičastom kaputu

savršen je odgovor na zagonetku

koju postavlja trešnjin cvet

Iako ga nije ni pogledala

dok je autobus kraj njega proleteo

A moja ruka savršeno utanja

u rukavicu s otvorenim prstima

koji su namerili da dotaknu pesmu

Još je sveže ali se raskazuju

mirisi polena i dohvatljivih daljina

peščanih koraka na obali mora

i već smo skliznuli u leto

kao nepromišljeni voz iz šina

U glavi još deca

a u ogledalu neko nas nepoželjan gleda

Neko čiji se podočnjaci diče

obiljem zaobiđenih vidika

kao da je u tome sreća

Kako izaći na ovoliko sunce

Kako predstaviti svoje novo lice

Volela bih pod kestenom što lista

da zaljubljeno dišem

A ja sam, najzad, naučila da pišem

prolećne nedoumice

Mali princ

Već manje boli.

Telo se na nedostatak pokreta sviklo.

Navikla da me postrojava

strogi nadzornik tišine

da mirno stojim kao zapeti klas

u avgustu

pre kosidbe

ili puška koja ćuteći implodira

Iskazujem poštovanje

komandantu vojske ove noći

koja pustoši teško stečeni privid mira

Dolazi kradom, koristi neomiljena

borbena sredstva:

Nenajavljene tišine

neprevedene zagonetke

Nesažvakane zalogaje razgovora

rasute po stolnjaku belom trepeze

neukaljane

koji menjaju oblik i boju

ako im sutradan priđemo gladni

Preglasno marširanje skazaljki

Misli koje tupo udaraju o zid:

Fukoovo klatno

koje dokazuje rotaciju želje

od samopotiranja do nepristajanja

na mrve

i snevanja ogromnog mehura

sopstvene planete

Princ je, ipak, sasvim mali

Mlad

Jesi li pokušao da po vodi hodaš

Mekšoj od tkiva planete

A da ne potoneš?

I kuglom sunca u stomaku se smešiš

Koja se ko leptir oko diska latica vrti

koje kaplju nektar

U centrifugu novog dana.

Da harfu vetra bez prstiju sviraš

Polegao kao purpurna nijansa dana

na horizontu

Koji zna više o tebi no ti o njemu

Jesi li veslao vazduh

Vetrenjačama na ostrvu usred mora

Plutaš li kao svetionik

Na barci obale svoje

večito nesmirene

u očima stotina brodolomnika-prolaznika

Koji bi da te se dokopaju

Svetla tačko u snoviđenjima

Očajnih mornara i zalutalih putnika

Na tom moru sa korom od soli

Jesi li zagrlio sebe od juče

Svoj oblik bolji

I proročanstvom bljeska nadolazeće bure

istumačio izgubljene bitke

Jastuke natopljene ogriscima

snova

Koje ne umeš da objasniš svima

Listaš li album

Zaboravnog čovečanstva

Da li si mlad

U inat tolikim starcima

oko tebe i u tebi

Pomama

Umesto obilnog obroka

uznemiravam sebe pesmama.

Smirujem opskurni noćni život jedne sene.

Gluve tišine ulivaju se bujicom u mene.

Vrenje prethodnog dana

i senka sledećeg.

Bavim se prevođenjem

sumnjivih tišina

u uverljive duete i triplete reči.

Prevodilac proze svakog dana?

Pripovedač poezije?

Zbunjeni đak, izbegao sa časova

u školi vremena

čiji jezik sve tačnije ne razume?

Reči ravnaju burlesknu vodu

kao libela.

Svejedno sam tužna

s pravom.

Svejedno si srećan

s pravom.

Zar nije sve tačno? Sve jedno.

Tuga nije samo senka zgrčena u uglu

kao kuja u zimsko jutro hladno, a vedro.

U sunce se prolama

i zrači sve dok traje pomama

za prolećem i ostalim penama.

Neprepoznata, preobučena

u telu klovna svakog novog dana.

Uvek jednako

samo svom semenu verna.

Glumci neprepoznatih lađa

Prst je skliznuo s globusa

i sleteo na čelo

Otkazan je let

Prekršen plan

Kuda sad?

U isti dan

koji se umnožava u našim vilicama

zalogajem svakim

do u beskraj

Ili monotoniju izgubljenog smeška

u lavirintu dana-ponavljača

Uočene greške bez požarnog izlaza

Skotrljalo se sunce

iza linije morske pene

I sad samo leluja se ta lađa

na kojoj su pogrešni ljudi

spojeni nevidljivim lancima

Nenaslikano gvožđe krcka na toj slici

Ne umeju da se odvoje

ne smeju da se odlepe

Od uznemirenog mora koje zna

i neke drugačije pene

iz kojih izranja lepota

u obliku mitološke žene

za vremena nanizana o vertikalu istorije

A oni, nepismeni za jezik mora, putuju

nečiju otetu kartu stežu u džepu

Sriču azbuku neprepoznatih dana

ko đaci ponavljači

gosti pijanih lađa

U zamagljenim glavama je buka

i jeftin šampanjac

od vetra i različitih pravaca

koji se ukrštaju na pogrešan način

Suviše glasna za odluku

za koju hrabrosti nema

Za neku palubu drugu

Zabadaju nos u knjigu

Deluju pametniji no što jesu

Glumci svojih neprepoznatih dana

Junaci retko kojih

isceljenih rana

Splavari izgubljenih lađa

PODELITE OVAJ TEKST NA: