Пролећне дилеме

Пролеће је неким данима досадно

радознало дериште

које пожурује игру

Пролеће има прсте лопова

и увлачи свилен конац у еволуције иглу

Обећавајући склад облика и боја

и пут у ружичасти сумрак у који се одлази

с осмехом

Девојка у прљаворужичастом капуту

савршен је одговор на загонетку

коју поставља трешњин цвет

Иако га није ни погледала

док је аутобус крај њега пролетео

А моја рука савршено утања

у рукавицу с отвореним прстима

који су намерили да дотакну песму

Још је свеже али се расказују

мириси полена и дохватљивих даљина

пешчаних корака на обали мора

и већ смо склизнули у лето

као непромишљени воз из шина

У глави још деца

а у огледалу неко нас непожељан гледа

Неко чији се подочњаци диче

обиљем заобиђених видика

као да је у томе срећа

Како изаћи на оволико сунце

Како представити своје ново лице

Волела бих под кестеном што листа

да заљубљено дишем

А ја сам, најзад, научила да пишем

пролећне недоумице

Мали принц

Већ мање боли.

Тело се на недостатак покрета свикло.

Навикла да ме постројава

строги надзорник тишине

да мирно стојим као запети клас

у августу

пре косидбе

или пушка која ћутећи имплодира

Исказујем поштовање

команданту војске ове ноћи

која пустоши тешко стечени привид мира

Долази крадом, користи неомиљена

борбена средства:

Ненајављене тишине

непреведене загонетке

Несажвакане залогаје разговора

расуте по столњаку белом трепезе

неукаљане

који мењају облик и боју

ако им сутрадан приђемо гладни

Прегласно марширање сказаљки

Мисли које тупо ударају о зид:

Фукоово клатно

које доказује ротацију жеље

од самопотирања до непристајања

на мрве

и сневања огромног мехура

сопствене планете

Принц је, ипак, сасвим мали

Млад

Јеси ли покушао да по води ходаш

Мекшој од ткива планете

А да не потонеш?

И куглом сунца у стомаку се смешиш

Која се ко лептир око диска латица врти

које капљу нектар

У центрифугу новог дана.

Да харфу ветра без прстију свираш

Полегао као пурпурна нијанса дана

на хоризонту

Који зна више о теби но ти о њему

Јеси ли веслао ваздух

Ветрењачама на острву усред мора

Плуташ ли као светионик

На барци обале своје

вечито несмирене

у очима стотина бродоломника-пролазника

Који би да те се докопају

Светла тачко у сновиђењима

Очајних морнара и залуталих путника

На том мору са кором од соли

Јеси ли загрлио себе од јуче

Свој облик бољи

И пророчанством бљеска надолазеће буре

истумачио изгубљене битке

Јастуке натопљене огрисцима

снова

Које не умеш да објасниш свима

Листаш ли албум

Заборавног човечанства

Да ли си млад

У инат толиким старцима

око тебе и у теби

Помама

Уместо обилног оброка

узнемиравам себе песмама.

Смирујем опскурни ноћни живот једне сене.

Глуве тишине уливају се бујицом у мене.

Врење претходног дана

и сенка следећег.

Бавим се превођењем

сумњивих тишина

у уверљиве дуете и триплете речи.

Преводилац прозе сваког дана?

Приповедач поезије?

Збуњени ђак, избегао са часова

у школи времена

чији језик све тачније не разуме?

Речи равнају бурлескну воду

као либела.

Свеједно сам тужна

с правом.

Свеједно си срећан

с правом.

Зар није све тачно? Све једно.

Туга није само сенка згрчена у углу

као куја у зимско јутро хладно, а ведро.

У сунце се пролама

и зрачи све док траје помама

за пролећем и осталим пенама.

Непрепозната, преобучена

у телу кловна сваког новог дана.

Увек једнако

само свом семену верна.

Глумци непрепознатих лађа

Прст је склизнуо с глобуса

и слетео на чело

Отказан је лет

Прекршен план

Куда сад?

У исти дан

који се умножава у нашим вилицама

залогајем сваким

до у бескрај

Или монотонију изгубљеног смешка

у лавиринту дана-понављача

Уочене грешке без пожарног излаза

Скотрљало се сунце

иза линије морске пене

И сад само лелуја се та лађа

на којој су погрешни људи

спојени невидљивим ланцима

Ненасликано гвожђе крцка на тој слици

Не умеју да се одвоје

не смеју да се одлепе

Од узнемиреног мора које зна

и неке другачије пене

из којих израња лепота

у облику митолошке жене

за времена нанизана о вертикалу историје

А они, неписмени за језик мора, путују

нечију отету карту стежу у џепу

Сричу азбуку непрепознатих дана

ко ђаци понављачи

гости пијаних лађа

У замагљеним главама је бука

и јефтин шампањац

од ветра и различитих праваца

који се укрштају на погрешан начин

Сувише гласна за одлуку

за коју храбрости нема

За неку палубу другу

Забадају нос у књигу

Делују паметнији но што јесу

Глумци својих непрепознатих дана

Јунаци ретко којих

исцељених рана

Сплавари изгубљених лађа

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: