detalj slike: KRK Art dizajn

Koviljka

Prababa Koviljka, bila je prva gazdarica u donjem Sremu.

Ćerka jedinica, iz bogate kuće vojvođanskog sela Prhova, donela je respektivan miraz u dom supruga Hristifora, sa kojim je išla da gleda „žive slike“ u ondašnjim pokretnim bioskopima s početka 20. veka. Intrigantna fotografija sa venčanja ove neobične dame‒seljanke, sa velikim šeširom i čipkanim bečkim rukavicama, oslonjenom podlakticom o muževljevo rame, govori dosta o njenom statusu i samouverenom nastupu u njegovoj kući, u kojoj je, u ono vreme, sa njim bila gotovo egal, a kada je muž bio mobilisan, postala i formalno glava kuće ― prezala konje, obrađivala zemlju, hranila decu i čuvala porodično dostojanstvo.

Taman je jedan rat prošao, a prababa je opet morala da brine o kući, imanju, nejači, tada je već imala unuke, a uz muža, i najmlađeg sina u partizanima.

Radila je predano, dok joj sva snaga ne bi iščilela, još uvek je mogla, a i da nije, morala je. Mlada snaja, Vera, samo što je rodila pred rat prvo dete, a drugo čim se zaratilo, bila je krhka i još uvek slaba, i nekako, nepreduzimljiva i nesnalažljiva.

Srem je goreo. Ustaše, Mađari, domaće Švabe i nemački vojnici pravili su krvave pirove i svakog trenutka, štošta je moglo da krene po zlu.

Tog dana, u znak odmazde zbog nekolicine poginulih Nemaca u nekoj partizanskoj akciji, njihovi vojnici su, po već ustaljenom običaju, zašli po kućama kako bi poterali ljude u crkvenu portu, u kojoj je ponekad satima narod u neizvesnosti čekao da živ bude spaljen, a nekada su ljudi izvođeni na streljanje, jedan po jedan. U njenom selu egzekucije su najčešće bile pojedinačne, ali je zastrašivanje i terorisanje bilo često. Deca su gladna i žedna, plakala u crkvenoj porti, dok su se žene i starci molili.

Evo, dolaze i do njene kuće, besan nemački vojnik retke kose i crvenih obraza, vičući glasno, ulazi prvo u gonak, u kome na maloj hoklici sedi Koviljka i u lavoru pere umorne noge. Druga dvojica Nemaca, već su ušla u kuću, i snaja poslušno sa decom izlazi u dvorište. Oni se privijaju uz nju, vuku joj kecelju na kojoj su tragovi brašna, dok ih uplašeno grli, oklevaju, vrpolje se čekajući baku, ali ona iz nekih razloga ne kreće.

„Steh auf!“ ‒ zaurla Nemac, ali Koviljka nastavi da pere noge kao da se ništa oko nje ne događa, kao da je sama samcata u svom gonku i čitavom belom svetu, sa svojim lavorom i nogama, koje posle celodnevnog posla gotovo da ne oseća. Deca su već uznemirena, mala devojčica na ivici suza, dečak naslućuje da nešto nije kako treba, osvrće se za bakom, iznad koje stoji Nemac, besan kao ris, vičući: „Beweg dich!“.

„Tek, pošto operem noge“, promrsi Koviljka, nekako usput, prepoznajući šta ovaj urla, ali ne podižući pogled prema Švabi, još uvek usredsređena na svoj posao ― prečanski bokal sa vodom pored lavora.

Na krilu drži laneni peškir sa izvezenim ružama.

Dva vojnika sa snajom i unucima već su izašla iz dvorišta, ali Koviljka ne mari, ona je gazda u svojoj kući, tako je bilo, i tako će biti dok je živa, i dok briše noge čuje kako vojnik repetira svoj „Mauzer“.

Ne trepnuvši, vrati se u prostranu kuhinju, iz koje uze veliku pogaču, uvi je u krpu, pa krenu odmerenim korakom. Ko zna koliko će ih držati u porti. Deca će da ogladne.

PODELITE OVAJ TEKST NA: