детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ковиљка

Прабаба Ковиљка, била је прва газдарица у доњем Срему.

Ћерка јединица, из богате куће војвођанског села Прховa, донела је респективан мираз у дом супруга Христифора, са којим је ишла да гледа „живе слике“ у ондашњим покретним биоскопима с почетка 20. века. Интригантна фотографија са венчања ове необичне даме‒сељанке, са великим шеширом и чипканим бечким рукавицама, ослоњеном подлактицом о мужевљево раме, говори доста о њеном статусу и самоувереном наступу у његовој кући, у којој је, у оно време, са њим била готово егал, а када је муж био мобилисан, постала и формално глава куће ― презала коње, обрађивала земљу, хранила децу и чувала породично достојанство.

Таман је један рат прошао, а прабаба је опет морала да брине о кући, имању, нејачи, тада је већ имала унуке, а уз мужа, и најмлађег сина у партизанима.

Радила је предано, док јој сва снага не би ишчилела, још увек је могла, а и да није, морала је. Млада снаја, Вера, само што је родила пред рат прво дете, а друго чим се заратило, била је крхка и још увек слаба, и некако, непредузимљива и несналажљива.

Срем је горео. Усташе, Мађари, домаће Швабе и немачки војници правили су крваве пирове и сваког тренутка, штошта је могло да крене по злу.

Тог дана, у знак одмазде због неколицине погинулих Немаца у некој партизанској акцији, њихови војници су, по већ устаљеном обичају, зашли по кућама како би потерали људе у црквену порту, у којој је понекад сатима народ у неизвесности чекао да жив буде спаљен, а некада су људи извођени на стрељање, један по један. У њеном селу егзекуције су најчешће биле појединачне, али је застрашивање и терорисање било често. Деца су гладна и жедна, плакала у црквеној порти, док су се жене и старци молили.

Ево, долазе и до њене куће, бесан немачки војник ретке косе и црвених образа, вичући гласно, улази прво у гонак, у коме на малој хоклици седи Ковиљка и у лавору пере уморне ноге. Друга двојица Немаца, већ су ушла у кућу, и снаја послушно са децом излази у двориште. Они се привијају уз њу, вуку јој кецељу на којој су трагови брашна, док их уплашено грли, оклевају, врпоље се чекајући баку, али она из неких разлога не креће.

„Steh auf!“ ‒ заурла Немац, али Ковиљка настави да пере ноге као да се ништа око ње не догађа, као да је сама самцата у свом гонку и читавом белом свету, са својим лавором и ногама, које после целодневног посла готово да не осећа. Деца су већ узнемирена, мала девојчица на ивици суза, дечак наслућује да нешто није како треба, осврће се за баком, изнад које стоји Немац, бесан као рис, вичући: „Beweg dich!“.

„Тек, пошто оперем ноге“, промрси Ковиљка, некако успут, препознајући шта овај урла, али не подижући поглед према Шваби, још увек усредсређена на свој посао ― пречански бокал са водом поред лавора.

На крилу држи ланени пешкир са извезеним ружама.

Два војника са снајом и унуцима већ су изашла из дворишта, али Ковиљка не мари, она је газда у својој кући, тако је било, и тако ће бити док је жива, и док брише ноге чује како војник репетира свој „Маузер“.

Не трепнувши, врати се у пространу кухињу, из које узе велику погачу, уви је у крпу, па крену одмереним кораком. Ко зна колико ће их држати у порти. Деца ће да огладне.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: