|
|
|
 | Damjan Popović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn, ilij@saula art
PUSTINjA
Zrno po zrno uzimami vajam zdelu vodeu kojoj se ogledam. Teško je smiriti ruke, teško je smiriti vodu,da sebe vidim jasno. Predajem se zmijijer gmižem uzdupčen,otimam se od skrušenjajer i tako ja sam malen. Otimam se od zmijeda pronađem ključ smirenja,predajem se skrušenjuda pronađem svoje reči. Osećaj Istine rodio je sumnju,svoje pokrete ispitujem.Treba negovati tišinu reči. Što sam više i više žedanžeđ mi se sve više sviđada svetla postane trudi semoja duša čudna i riđa. O pustinjo!U tebi skrivena su mesta vode!O pustinjo!U tebi skrivena su mesta ljudi!O pustinjo!U tebi život se budi!Ptice sjajne od žeđi! Jedino Moguće Sunce Božije!
ŠTURA OLOVKA ZA PRIJATELjA Među vodama što vrijustasavao je vitkopred žeženim likom Bogorodice. Udarali su ga ugarcićutao je sam,gorko. O Reči pogledaj na njega,na sve njegove želje.Tuga se rodila velika,Oči su bile sve belje. Tad mu se crni trn zabio u uvo.Pokušao je da se pomiri sa mukomal nije uspeo da izdržipod tako zverskim zvukom. Kasno je pružio rukuda je bilo ko shvati,kasno je otvorio dušu,kasno je rekao: “Patim!„ Bože pogledaj, shvati,izgubio je snagu.Dar što ga je od tebe dobiopretvorio se u ledenu travu. Gospode, umiri, molitve naše,Da mogu pred tobom da zavape,da se svoje molbe tebi ne plaše.I da veruju u moć vatre ljubavi iskrene i bolne,Bože oprosti grešniku tvome,Grešniku tvome koji ti toliko dadeAli se na kraju očaju krajnjem predade. Bože pomiluj ga i nađi mesto za njega!Bože pomiluj ga i nađi mesto za njega! PREZIR Da li je prezirŠta li je prezir Zašto taj osećajČemu taj osećaj u prstima Otkuda tolika mračna ustaKoja hoće da gutajuRuke i noge sevaju Prezir se provlači kroz naše misliNjim okrznemo kojekogaPrezir nosimo u srcuI razbijamo srce bližnjeg svoga Prezir je velika mržnjaPrezir je tupa rečenicaPrezir je tunel slepa ulica Prezir je pozdrav tamne braćePrezir je saučesništvo u ubistvuPrezir je hladan hleb u grlu Prezir se oseća i mali vrloPrezir je osećaj daljinePrezir je osećaj divljine Koga prezireš njega otimašIz svoga srca Izvlačiš ga napolje i bacaš ga na zemljuOnda ga gaziš dok srce ne počne da plače I traži da ga u srce vratiš Tada te zaboli ključna kostOči, uši, nos Tada ili umireš ili se rađaš.Tvoja rana postaje rana čovekova.
|
