detalj slike: KRK Art dizajn

    Užareni dan koji je postao vrela noć

    Prsti lepljivi i nemirni. Dodirnu tastaturu i brže bolje pobegnu. Od praznine,vreline, od svega. I disanje bilo je usporeno, teško, uspavljujuće, a bez sna. Oči i užarene i mutne i prazni pogled iz njih i strujanje praznih misli. Stanje tela i uma u neskladu, nemiru. Kraj se ne vidi, ali tu je negde, blizu. Skriva se, vreba, muči i iznuruje. Traži budnost i da mu se pojuri u susret, da se snažno zgrabi.  Nedostižan je.

    Sa mukom, klizio sam kroz dane, promicao sam između vrelina. Nepoznati glas šaputao mi je da izdržim... I napravim iznenadan, besan pokret. Nekontrolisano rvem se sa prazninom i padam. Kao dete, durim se i prepun sam ljutnje. I prohuji sve pa pognute glave vratim se nazad.ćutim, gledam, molim...

     Životno mi znače nedostajuće rečenice. Tih nekoliko, poslednjih rečenica i osećam se odvratno i nemoćno. Ne mogu sebi otrgnuti, ukrasti, oteti  misli i pretočiti ih. Danima traje bez kraja i nade i ponavljam samo da ne znam.

     Čujem prigušeni zvuk telefona, vidim bledu svetlost na ekranu. Raznose tišinu, daju mi opravdanje, predah.

      „ Kako si ? Ugrabila sam vreme, sklonila se da mogu ti napisati nekoliko rečenica...“ iza stoji uzdah koji ne čujem, tišina i skriveno lice koje ne vidim.

     „ Pokušavam da ispišem kraj. I ne ide.“

     „ Kraj, čega ?“

     „ Romana. Ostalo je nekoliko praznih stranica da završim, znam kako može da izgleda kraj, ali uzalud ne ide mi. I to traje danima. Očajan sam. Sve je išlo manje više lako , ali ovo muči me i dovodi me do ludila. Osećam se bespomoćno. Nijedna ideja ne zaustavi se. Svaku moguću odbacim . A užareni dani me režu, guše. „

      „ Svaka čast . Ponosna sam na tebe. Iznenadio si me. Sve vreme ćutao si, radio i sada... Srećna sam, ponosna na tebe. Ljubim te . Bravo veliki dečače. Završićeš, ubrzo znam da hoćeš.“

      Došla je u izabranom, pravom trenutku. Predah, opravdanje, podstrek. Danima nismo razgovarali i ... Tu je, kada je potrebna.

      „ Još si na putu ?“

     „ Ne, vratila sam se pre nekoliko dana. Odmaram i poželela sam da ti čujem glas, nedostajao si mi, najviše. Poslednji razgovor... ostao je gorak ukus u tvojim rečima. I sama preterala sam, ali veruj nije bilo zle namere. Nedostaješ mi i volim te, to sa sigurnošću govorim. Volim te dečače blesavi. Znaš dobro koliko je to. Nedostaju mi naši ukradeni dani...“

      „ Ovaj razgovor. Ponavlja se po ko zna koji put. Verujem ti i ne verujem ti. Paradoksalno, ali... Sve liči na ...“

      „ Veruj mi. Želim da veruješ. Ti znaš da sve što izgovorim, iz srca govorim. „

      „ I kada završimo razgovor, zaboravićeš sve i ... Stvorila si svet u koji ti veruješ. Samouverena u sve izgovoreno, ali... Nekada, teško mi je da verujem ti.“

      „ Ne odbacuj me. Želim da te vidim, uskoro, što pre. Želim to najviše.“

      „ Ali šta taj susret može da promeni? Ništa. „

      „ Jedno jutro „ započinjala je sasvim novu rečenicu „ posmatrao me zlokobnim pogledom. Njegovo ćutanje govorilo je više od bilo kojih reči. Samo je rekao da u snu, nemirna, pominjala sam nečije ime. Ne sećam se sna, ali šta san može otrgnuti od srca ? „

     „ Slušam te.“

      „ Kažem . Da odlučila sam . Ostajem sa njim. Ne mogu otići, on nikada ne bi dozvolio poraz sopstvenog ega. Ali ... mi...“

       „Hej, čuješ li ti sebe? Pre minut dva rekla si ...“

        „ Znam šta sam rekla, pa šta. Želim te. Tebe, a ...“

PODELITE OVAJ TEKST NA: