О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


УЖАРЕНИ ДАН КОЈИ ЈЕ ПОСТАО ВРЕЛА НОЋ

Владимир Радовановић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
                        

    Ужарени дан који је постао врела ноћ

 


 
    Прсти лепљиви и немирни. Додирну тастатуру и брже боље побегну. Од празнине,врелине, од свега. И дисање било је успорено, тешко, успављујуће, а без сна. Очи и ужарене и мутне и празни поглед из њих и струјање празних мисли. Стање тела и ума у нескладу, немиру. Крај се не види, али ту је негде, близу. Скрива се, вреба, мучи и изнурује. Тражи будност и да му се појури у сусрет, да се снажно зграби.  Недостижан је.
    Са муком, клизио сам кроз дане, промицао сам између врелина. Непознати глас шапутао ми је да издржим... И направим изненадан, бесан покрет. Неконтролисано рвем се са празнином и падам. Као дете, дурим се и препун сам љутње. И прохуји све па погнуте главе вратим се назад.ћутим, гледам, молим...
     Животно ми значе недостајуће реченице. Тих неколико, последњих реченица и осећам се одвратно и немоћно. Не могу себи отргнути, украсти, отети  мисли и преточити их. Данима траје без краја и наде и понављам само да не знам.
     Чујем пригушени звук телефона, видим бледу светлост на екрану. Разносе тишину, дају ми оправдање, предах.
      „ Како си ? Уграбила сам време, склонила се да могу ти написати неколико реченица...“ иза стоји уздах који не чујем, тишина и скривено лице које не видим.
     „ Покушавам да испишем крај. И не иде.“
     „ Крај, чега ?“
     „ Романа. Остало је неколико празних страница да завршим, знам како може да изгледа крај, али узалуд не иде ми. И то траје данима. Очајан сам. Све је ишло мање више лако , али ово мучи ме и доводи ме до лудила. Осећам се беспомоћно. Ниједна идеја не заустави се. Сваку могућу одбацим . А ужарени дани ме режу, гуше. „
      „ Свака част . Поносна сам на тебе. Изненадио си ме. Све време ћутао си, радио и сада... Срећна сам, поносна на тебе. Љубим те . Браво велики дечаче. Завршићеш, убрзо знам да хоћеш.“
      Дошла је у изабраном, правом тренутку. Предах, оправдање, подстрек. Данима нисмо разговарали и ... Ту је, када је потребна.
      „ Још си на путу ?“
     „ Не, вратила сам се пре неколико дана. Одмарам и пожелела сам да ти чујем глас, недостајао си ми, највише. Последњи разговор... остао је горак укус у твојим речима. И сама претерала сам, али веруј није било зле намере. Недостајеш ми и волим те, то са сигурношћу говорим. Волим те дечаче блесави. Знаш добро колико је то. Недостају ми наши украдени дани...“
      „ Овај разговор. Понавља се по ко зна који пут. Верујем ти и не верујем ти. Парадоксално, али... Све личи на ...“
      „ Веруј ми. Желим да верујеш. Ти знаш да све што изговорим, из срца говорим. „
      „ И када завршимо разговор, заборавићеш све и ... Створила си свет у који ти верујеш. Самоуверена у све изговорено, али... Некада, тешко ми је да верујем ти.“
      „ Не одбацуј ме. Желим да те видим, ускоро, што пре. Желим то највише.“
      „ Али шта тај сусрет може да промени? Ништа. „
      „ Једно јутро „ започињала је сасвим нову реченицу „ посматрао ме злокобним погледом. Његово ћутање говорило је више од било којих речи. Само је рекао да у сну, немирна, помињала сам нечије име. Не сећам се сна, али шта сан може отргнути од срца ? „
     „ Слушам те.“
      „ Кажем . Да одлучила сам . Остајем са њим. Не могу отићи, он никада не би дозволио пораз сопственог ега. Али ... ми...“
       „Хеј, чујеш ли ти себе? Пре минут два рекла си ...“
        „ Знам шта сам рекла, па шта. Желим те. Тебе, а ...“





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"