детаљ слике: КРК Арт дизајн

    Ужарени дан који је постао врела ноћ

    Прсти лепљиви и немирни. Додирну тастатуру и брже боље побегну. Од празнине,врелине, од свега. И дисање било је успорено, тешко, успављујуће, а без сна. Очи и ужарене и мутне и празни поглед из њих и струјање празних мисли. Стање тела и ума у нескладу, немиру. Крај се не види, али ту је негде, близу. Скрива се, вреба, мучи и изнурује. Тражи будност и да му се појури у сусрет, да се снажно зграби.  Недостижан је.

    Са муком, клизио сам кроз дане, промицао сам између врелина. Непознати глас шапутао ми је да издржим... И направим изненадан, бесан покрет. Неконтролисано рвем се са празнином и падам. Као дете, дурим се и препун сам љутње. И прохуји све па погнуте главе вратим се назад.ћутим, гледам, молим...

     Животно ми значе недостајуће реченице. Тих неколико, последњих реченица и осећам се одвратно и немоћно. Не могу себи отргнути, украсти, отети  мисли и преточити их. Данима траје без краја и наде и понављам само да не знам.

     Чујем пригушени звук телефона, видим бледу светлост на екрану. Разносе тишину, дају ми оправдање, предах.

      „ Како си ? Уграбила сам време, склонила се да могу ти написати неколико реченица...“ иза стоји уздах који не чујем, тишина и скривено лице које не видим.

     „ Покушавам да испишем крај. И не иде.“

     „ Крај, чега ?“

     „ Романа. Остало је неколико празних страница да завршим, знам како може да изгледа крај, али узалуд не иде ми. И то траје данима. Очајан сам. Све је ишло мање више лако , али ово мучи ме и доводи ме до лудила. Осећам се беспомоћно. Ниједна идеја не заустави се. Сваку могућу одбацим . А ужарени дани ме режу, гуше. „

      „ Свака част . Поносна сам на тебе. Изненадио си ме. Све време ћутао си, радио и сада... Срећна сам, поносна на тебе. Љубим те . Браво велики дечаче. Завршићеш, убрзо знам да хоћеш.“

      Дошла је у изабраном, правом тренутку. Предах, оправдање, подстрек. Данима нисмо разговарали и ... Ту је, када је потребна.

      „ Још си на путу ?“

     „ Не, вратила сам се пре неколико дана. Одмарам и пожелела сам да ти чујем глас, недостајао си ми, највише. Последњи разговор... остао је горак укус у твојим речима. И сама претерала сам, али веруј није било зле намере. Недостајеш ми и волим те, то са сигурношћу говорим. Волим те дечаче блесави. Знаш добро колико је то. Недостају ми наши украдени дани...“

      „ Овај разговор. Понавља се по ко зна који пут. Верујем ти и не верујем ти. Парадоксално, али... Све личи на ...“

      „ Веруј ми. Желим да верујеш. Ти знаш да све што изговорим, из срца говорим. „

      „ И када завршимо разговор, заборавићеш све и ... Створила си свет у који ти верујеш. Самоуверена у све изговорено, али... Некада, тешко ми је да верујем ти.“

      „ Не одбацуј ме. Желим да те видим, ускоро, што пре. Желим то највише.“

      „ Али шта тај сусрет може да промени? Ништа. „

      „ Једно јутро „ започињала је сасвим нову реченицу „ посматрао ме злокобним погледом. Његово ћутање говорило је више од било којих речи. Само је рекао да у сну, немирна, помињала сам нечије име. Не сећам се сна, али шта сан може отргнути од срца ? „

     „ Слушам те.“

      „ Кажем . Да одлучила сам . Остајем са њим. Не могу отићи, он никада не би дозволио пораз сопственог ега. Али ... ми...“

       „Хеј, чујеш ли ти себе? Пре минут два рекла си ...“

        „ Знам шта сам рекла, па шта. Желим те. Тебе, а ...“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: