O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


OPLENAČKA MAGIJA

Svetlana Živanović
detalj slike: KRK Art dizajn


OPLENAČKA MAGIJA

(roman, izdavač Mediart 2013.)
 
 
odlomak iz romana
 
...
Pre nego što smo Ljilja i ja pošle u prvi razred, babe su nas vodile na put Beograd─Kragujevac da čekamo druga Tita. Želela sam da ga čekamo u blizini tatine kafane, ali zbog velike gužve, to je bilo nemoguće. Ne sećam se da li su i ostali iz naših porodica išli, ali sam sigurna da je deda tog dana bio u zatvoru. Prolasku druga Tita smo se mnogo radovale jer smo verovale da je to stvarno nešto veliko pošto su babe išle s nama, a one su retko oblačile nova, svečana odela i uopšte nismo bile navikle da one idu bilo kuda. Nabrale smo pune ruke ruža i očekujući nekakvo čudo, izašle na put. Ali, razočarasmo se. Prvo, jer su policajci stalno prolazili i gurkajući nas udaljavali nas od kolovoza, neke žene su i u kanal upadale, i drugo, jer smo videle samo belu rukavicu druga Tita. Valjda smo očekivale da se pojavi biće koje nije s naše planete. Mahao je i svi smo želeli da nas okrzne pogledom. Ja sam slagala babu, i sve koji su hteli da me slušaju, da me jeste pogledao i da se nasmejao.
Dok se crna limuzina sa zatamnjenim staklima gubila kroz žamor oduševljenih ljudi, cveće letelo put da joj omekša a maršal Tito pozdravljao ljude koji će mu produžiti život do besmrtnosti, Ljilja reče:
─ Hajde da pobegnemo! Idemo u kafanu na ručak.
Sa osmesima zaverenika na licu, sačekale smo nekoliko minuta; babe se udaljiše od nas a onda im doviknusmo:
─ Idite vi, ne čekajte nas!
I pre nego što su se osvrnule, mi smo trčale ka kafani mog oca, zamišljajući kako su babe pogledale prema nama i nosevima se sudarile, jer one su hodale ruku pod ruku, toliko stisnute jedna uz drugu da su im se glave dodi­ri­vale.
Kada već pomenuh dedin zatvor, da objasnim. Kad god bih ga pitala kako mu je bilo u ratu, Drugom svetskom, on nije hteo da kaže; samo bi odmahnuo rukom i nevoljno procedio:
─ Što me to pitaš? Ne daj Bože ni najcrnjem dušmanu!
Ako bismo brat i ja moljakali da bilo šta kaže, rekao bi:
─ Bio sam toliko gladan da sam želeo da se najedem pa da umrem. Opanci se pocepali... toplo odelo nemaš, teži­nja­va košuljčina samo što se ne raspadne... gacaš po snegu... gunj sam bio bacio, nisam hteo da ga vukljam po vrućini, a nadao sam se da se do zime vratim kući, da će nam do zime neko dati odelo i čizme, i municiju, da zimu živ neću ni dočekati... ljudi lipsuju pored tebe, boleš­ti­na... išli smo čak do Zlatibora, ma kud nismo išli, planinčine puste, kamen... ćutiš... danima jedemo samo kruške divljake... noć... ugledam svetlo, istrčim iz kolone, pokucam na prozor, hleba, kažem, iznesi, kaže čičica i spusti virongu, grbava baba odškrinu vrata i pruži mi vrućeg hleba... nabasamo na partizane, posedali pored neke vodurine, puške pobacali na gomilu, vidim mog čiču, jadniji od mene, kad ćemo kući, pitam, ti nekad, ja nikad, kaže on, nije se ni vratio, poginuo... sa mnom u četi bio moj brat od ujaka, hajdemo kući, kažem mu kad su demobilisali vojsku, ti idi, ja ne smem, moram da bežim, pronela se bila vest da su mu partizani ubili oca na dan ćerkine svadbe, rešila da se uda za nekog trojkaša, i njega su ubili... ujna me posle svejednako zapitkivala o sinu, gde je otišao, je l’ imao odelo, je l’ bio mnogo mršav... lagao sam je, govorio joj da sam se s njim pozdravio kad je ulazio u avion s nekim važnim američkim oficirima, da su oni imali svega i svačega da mu daju i da su bili neki mnogo dobri ljudi, pa obećali kako će mu u Americi naći posao i kuću dati... Što bih joj pričao istinu? Kad je naša četa raspuštena, za beg je bilo kasno.
Ja sam, s vremena na vreme, zapitkivala babu o dedi­nom ratovanju i ona je pričala da je dolazio kući pun vašiju i da nije mogla da ga istrebi pa je prenosio gamad i ostalim ukućanima.
Mislim da je deda, onog dana kada je drug Tito prošao kroz Topolu, bio u zatvoru zato što je ratovao na strani četnika (bio je na odsluženju vojnog roka kad je rat počeo) ili zato što je mnogo psovao, a psovao je uglavnom sve ličnosti koje je viđao na televiziji, prvenstveno državnike. Dešavalo se da ode u neku kafanu i od muzičara traži da pevaju zabranjene pesme ─ Od Topole pa do Ravne gore na primer. Ako oni ne bi hteli, on bi sam sebi pevao. Uz odgovarajuće piće, rakičinu od pedeset stepeni! Našao bi se tu neko ko bi ga upitao:
─ Kakav je to način, šta imaš protiv Tita?
 I obavezno bi izbila tuča. Ubrzo bi intervenisala milicija i pošto bi dedu umlatili od batina, on bi došao kući i danima psovao ruskog cara. Baba je psovala njega, govoreći mu:
─ Upiši se među ljude!
A posle mu je objašnjavala kako bi bilo pametno da postane pretplatnik nekih novina, nebitno kojih, i da mu te novine stižu na kućnu adresu kao što stižu kul­turnim ljudima.
Jednom je, jašući na konju, pokušao da uđe u Miloševu kafanu a kad mu on nije dozvolio, deda je naterao konja da šeni ispred vrata i da se propinje uz prozore, tako da se staklo razbilo a uplašena životinja uskočila unutra i kaskala oko stolova dok ih sve nije isprevrtala i polomila. Tata i baba su ga mnogo grdili a deda je pognute glave krišom namigivao i smeškao se Goranu i meni. Baba mu je govorila:
    ─ Kako ti kao čoveku nije dosta jedna, dve čašice, nego se uvek napiješ kao stoka!
On se pravdao:
─ Meni su dosta dve čašice, ali kad ih popijem, ja više nisam isti čovek, nego neki drugi, a on voli mnogo više da popije.
Bekrija si, celo selo viče, e pa jesam, šta se koga tiče!
S njim sam prvi put putovala vozom. Išli smo na slavu kod mojih drugih babe i dede, kod maminih roditelja, u selo Badnjevac. Bilo je zimsko vreme, Sveti Stevan. Do Kragujevca smo stigli autobusom. Padao je sneg. Na železničkoj stanici smo seli da se zagrejemo. On je ubrzo počeo da priča s dve starije žene i dok se raspitivao o prohodnosti okolnih puteva, pogledao me je i podižući obrvu pitao koja od žena je bolja prilika za njega, jer mi smo se često dogovarali da zamenimo babu. Namerno sam ispustila maramicu na pod i gospođa koja je oko vrata imala lisicu popreko me je pogledala, a kad sam se ja kao snuždila i privila uz dedu, ona druga sa čupavim obrvama i velikim mladežom na nosu šutnula je maramicu pod stolicu a meni dala svoju čistu i ispeg­lanu. Nisam prihvatila poklon, ali dedi sam šapnula da nju povede kući. Samo je klimnuo glavom i nastavio da očijuka sa ženama. Ja sam provirivala kroz vrata i istrčavala napolje kad god bih začula buku, trudeći se da dočekam i ispratim svaku lokomotivu i svaki vagon i da na vreme čujem sirenu voza koji dolazi kako bih, kasnije, objasnila Ljilji i Goranu kako se voz kreće i kako svira. Pričala sam i Mićaku, ali samo da bih se pravila važna. Tek kada smo se smestili u kupe, deda se smejao našoj igri s maramicom i odlučno rekao:
─ Ne, naći ćemo lepšu babu.
Gorana, Ljilju i mene deda je vozio u čezama u koje bi upregao Vezira, svog divljeg konja. Kad deda podvikne „kas“, trčao je kao munja; mi smo bili presrećni, samo, kad bi kamion ili autobus krenuo da nas pretiče, ili ako bi neko vozilo stvorilo veliku buku, Vezir je gubio ritam i pokušavao da se otme iz jakih ruku mog dede. Vezir nije stvarno bio divlji konj, samo ga je baba tako zvala zato što niko osim dede nije mogao da ga zauzda. Moj brat, Ljilja i ja se nismo bojali konja a baba nas je opominjala da mu se ne približavamo:
─ Ni slučajno! Hoće da ujede! ─ vikala je.
Mi nismo ozbiljno shvatali njena upozorenja, vodis­mo konja držeći ga za povodac pričvršćen do samih usta i nije nas ujeo. Pribojavali smo se jedino da nas ne zgazi. Konj je nama diktirao pravac i brzinu.
Deda me nikada nije kudio, samo me nervirao jer me je mnogo često pitao da li sam gladna. Pored svih mana, a njih su mu pripisali baba i tata, u mom sećanju se obeležio kao srećan čovek. Dok je hodao, on je cupkao kao da trči, a kad je govorio, podizao je ruku visoko iznad glave i mlatio njom. Takav je bio moj deda sve dok se nije dogodilo nešto o čemu vam ja sada ne bih govorila.
I ne kuni stara mati što ja nemam sna i ne kuni konje moje, moja oka dva; znaš kad meni na um padnu milovanja sva, ja ne pitam da l' je ponoć, ili sunce sja...
Sad načuljite uši jer ću da vam ispričam šta se desilo Ljilji i meni onog dana kada je drug Tito prošao kroz Topolu...

 




PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"