детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОПЛЕНАЧКА МАГИЈА

(роман, издавач Mediart 2013.)

одломак из романа

...

Пре него што смо Љиља и ја пошле у први разред, бабе су нас водиле на пут Београд─Крагујевац да чекамо друга Тита. Желела сам да га чекамо у близини татине кафане, али због велике гужве, то је било немогуће. Не сећам се да ли су и остали из наших породица ишли, али сам сигурна да је деда тог дана био у затвору. Проласку друга Тита смо се много радовале јер смо веровале да је то стварно нешто велико пошто су бабе ишле с нама, а оне су ретко облачиле нова, свечана одела и уопште нисмо биле навикле да оне иду било куда. Набрале смо пуне руке ружа и очекујући некакво чудо, изашле на пут. Али, разочарасмо се. Прво, јер су полицајци стално пролазили и гуркајући нас удаљавали нас од коловоза, неке жене су и у канал упадале, и друго, јер смо виделе само белу рукавицу друга Тита. Ваљда смо очекивале да се појави биће које није с наше планете. Махао је и сви смо желели да нас окрзне погледом. Ја сам слагала бабу, и све који су хтели да ме слушају, да ме јесте погледао и да се насмејао.

Док се црна лимузина са затамњеним стаклима губила кроз жамор одушевљених људи, цвеће летело пут да јој омекша а маршал Тито поздрављао људе који ће му продужити живот до бесмртности, Љиља рече:

─ Хајде да побегнемо! Идемо у кафану на ручак.

Са осмесима завереника на лицу, сачекале смо неколико минута; бабе се удаљише од нас а онда им довикнусмо:

─ Идите ви, не чекајте нас!

И пре него што су се осврнуле, ми смо трчале ка кафани мог оца, замишљајући како су бабе погледале према нама и носевима се судариле, јер оне су ходале руку под руку, толико стиснуте једна уз другу да су им се главе доди­ри­вале.

Када већ поменух дедин затвор, да објасним. Кад год бих га питала како му је било у рату, Другом светском, он није хтео да каже; само би одмахнуо руком и невољно процедио:

─ Што ме то питаш? Не дај Боже ни најцрњем душману!

Ако бисмо брат и ја мољакали да било шта каже, рекао би:

─ Био сам толико гладан да сам желео да се наједем па да умрем. Опанци се поцепали... топло одело немаш, тежи­ња­ва кошуљчина само што се не распадне... гацаш по снегу... гуњ сам био бацио, нисам хтео да га вукљам по врућини, а надао сам се да се до зиме вратим кући, да ће нам до зиме неко дати одело и чизме, и муницију, да зиму жив нећу ни дочекати... људи липсују поред тебе, болеш­ти­на... ишли смо чак до Златибора, ма куд нисмо ишли, планинчине пусте, камен... ћутиш... данима једемо само крушке дивљаке... ноћ... угледам светло, истрчим из колоне, покуцам на прозор, хлеба, кажем, изнеси, каже чичица и спусти виронгу, грбава баба одшкрину врата и пружи ми врућег хлеба... набасамо на партизане, поседали поред неке водурине, пушке побацали на гомилу, видим мог чичу, јаднији од мене, кад ћемо кући, питам, ти некад, ја никад, каже он, није се ни вратио, погинуо... са мном у чети био мој брат од ујака, хајдемо кући, кажем му кад су демобилисали војску, ти иди, ја не смем, морам да бежим, пронела се била вест да су му партизани убили оца на дан ћеркине свадбе, решила да се уда за неког тројкаша, и њега су убили... ујна ме после свеједнако запиткивала о сину, где је отишао, је л’ имао одело, је л’ био много мршав... лагао сам је, говорио јој да сам се с њим поздравио кад је улазио у авион с неким важним америчким официрима, да су они имали свега и свачега да му дају и да су били неки много добри људи, па обећали како ће му у Америци наћи посао и кућу дати... Што бих јој причао истину? Кад је наша чета распуштена, за бег је било касно.

Ја сам, с времена на време, запиткивала бабу о деди­ном ратовању и она је причала да је долазио кући пун вашију и да није могла да га истреби па је преносио гамад и осталим укућанима.

Мислим да је деда, оног дана када је друг Тито прошао кроз Тополу, био у затвору зато што је ратовао на страни четника (био је на одслужењу војног рока кад је рат почео) или зато што је много псовао, а псовао је углавном све личности које је виђао на телевизији, првенствено државнике. Дешавало се да оде у неку кафану и од музичара тражи да певају забрањене песме ─ Од Тополе па до Равне горе на пример. Ако они не би хтели, он би сам себи певао. Уз одговарајуће пиће, ракичину од педесет степени! Нашао би се ту неко ко би га упитао:

─ Какав је то начин, шта имаш против Тита?

 И обавезно би избила туча. Убрзо би интервенисала милиција и пошто би деду умлатили од батина, он би дошао кући и данима псовао руског цара. Баба је псовала њега, говорећи му:

─ Упиши се међу људе!

А после му је објашњавала како би било паметно да постане претплатник неких новина, небитно којих, и да му те новине стижу на кућну адресу као што стижу кул­турним људима.

Једном је, јашући на коњу, покушао да уђе у Милошеву кафану а кад му он није дозволио, деда је натерао коња да шени испред врата и да се пропиње уз прозоре, тако да се стакло разбило а уплашена животиња ускочила унутра и каскала око столова док их све није испревртала и поломила. Тата и баба су га много грдили а деда је погнуте главе кришом намигивао и смешкао се Горану и мени. Баба му је говорила:

    ─ Како ти као човеку није доста једна, две чашице, него се увек напијеш као стока!

Он се правдао:

─ Мени су доста две чашице, али кад их попијем, ја више нисам исти човек, него неки други, а он воли много више да попије.

Бекрија си, цело село виче, е па јесам, шта се кога тиче!

С њим сам први пут путовала возом. Ишли смо на славу код мојих других бабе и деде, код маминих родитеља, у село Бадњевац. Било је зимско време, Свети Стеван. До Крагујевца смо стигли аутобусом. Падао је снег. На железничкој станици смо сели да се загрејемо. Он је убрзо почео да прича с две старије жене и док се распитивао о проходности околних путева, погледао ме је и подижући обрву питао која од жена је боља прилика за њега, јер ми смо се често договарали да заменимо бабу. Намерно сам испустила марамицу на под и госпођа која је око врата имала лисицу попреко ме је погледала, а кад сам се ја као снуждила и привила уз деду, она друга са чупавим обрвама и великим младежом на носу шутнула је марамицу под столицу а мени дала своју чисту и испег­лану. Нисам прихватила поклон, али деди сам шапнула да њу поведе кући. Само је климнуо главом и наставио да очијука са женама. Ја сам провиривала кроз врата и истрчавала напоље кад год бих зачула буку, трудећи се да дочекам и испратим сваку локомотиву и сваки вагон и да на време чујем сирену воза који долази како бих, касније, објаснила Љиљи и Горану како се воз креће и како свира. Причала сам и Мићаку, али само да бих се правила важна. Тек када смо се сместили у купе, деда се смејао нашој игри с марамицом и одлучно рекао:

─ Не, наћи ћемо лепшу бабу.

Горана, Љиљу и мене деда је возио у чезама у које би упрегао Везира, свог дивљег коња. Кад деда подвикне „кас“, трчао је као муња; ми смо били пресрећни, само, кад би камион или аутобус кренуо да нас претиче, или ако би неко возило створило велику буку, Везир је губио ритам и покушавао да се отме из јаких руку мог деде. Везир није стварно био дивљи коњ, само га је баба тако звала зато што нико осим деде није могао да га заузда. Мој брат, Љиља и ја се нисмо бојали коња а баба нас је опомињала да му се не приближавамо:

─ Ни случајно! Хоће да уједе! ─ викала је.

Ми нисмо озбиљно схватали њена упозорења, водис­мо коња држећи га за поводац причвршћен до самих уста и није нас ујео. Прибојавали смо се једино да нас не згази. Коњ је нама диктирао правац и брзину.

Деда ме никада није кудио, само ме нервирао јер ме је много често питао да ли сам гладна. Поред свих мана, а њих су му приписали баба и тата, у мом сећању се обележио као срећан човек. Док је ходао, он је цупкао као да трчи, а кад је говорио, подизао је руку високо изнад главе и млатио њом. Такав је био мој деда све док се није догодило нешто о чему вам ја сада не бих говорила.

И не куни стара мати што ја немам сна и не куни коње моје, моја ока два; знаш кад мени на ум падну миловања сва, ја не питам да л' је поноћ, или сунце сја...

Сад начуљите уши јер ћу да вам испричам шта се десило Љиљи и мени оног дана када је друг Тито прошао кроз Тополу...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: