|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Šime ‒ kameno ogledalo Dalmatinac Šime ima izgled kamena koji plače. Tužne, upale oči sakrile su se duboko u duplje, bežeći od nemilosrdnog sunca, koje mu je zgrčilo lice, išibano burom, urezavši na njemu bore duboke kao ožiljke. Čitav svoj život Šime radi s kamenom. I mesto iz koga potiče, na vrhu Brača, poznato je po kamenolomu, starom bezmalo koliko i ostrvo. Nešto mi govori da je i njegova kolevka bila kamena, zbog toga što zna kako da ukroti kamen, i da mu opipa puls, ne bi li ga hirurški precizno udario špicastim maškinom, i presekao žilu kucavicu... Jednom sam, kao dete, dok smo gradili kuću, gledala kada je Šime naišao na „živu stenu“. Kao neman, obrušila se na njega, crpeći mu svaki atom snage, kidisala mu na ruke, koje su ga kao čelična užad vukle ka steni i otimale se od nje. Srce je htelo da mu iskoči, u tom pokušaju da joj nanese smrtonosne rane, ali nije se dala, koren joj je sezao duboko u utrobu zemlje, i ništa ih nije moglo razdvojiti. Sećam se, posle toga, kako su Šime i moj otac, iz sveg glasa vikali:„Mina paaaaaliiiii,“ a onda bi se začula eksplozija, i pojavio dim. Komadi kamena leteli su kroz vazduh i stena se predavala. Šime je svoju marendu donosio u kariranoj lanenoj krpi, u koju mu je žena stavljala najčešće hleb i kozji sir, pršut, ili jaja i obavezno bevandu u velikom staklenom balonu, opletenom prućem. Ona je bila zamena za vodu, i pila se od jutra do večeri. Nikada nije sedao za sto, postavljao je sebi jelo na zemlju, prostirući najpre krpu― jeo i razgovarao s nama.Kada je pričao sa mojim ocem, najčešće bi rečenicu započinjao sa: „Znaš li, godino moja...“, verovatno aludirajući na to da su vršnjaci. Nije ga oslovljavao sa šjor, kako su to činili ostali radnici. Bilo je nečeg nepatvorenog i detinje čistog u njemu, i nečeg, istovremeno, veoma tužnog. Posle kraćeg razgovora, opet bi se vraćao poslu i nastavljao svoj mukotrpan i dostojanstven rad, kao da potvrđuje reči apostola Pavla: „Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke“. A, one su bile, svet za sebe ― on je krotio i pobeđivao kamen, a to je bilo teže nego ukrotiti lava, i to je radio tako, da je izgledalo kao da samo zbog toga postoji. Kod kuće su ga čekala dica, oni će u Split na visoke škole ― pričao nam je jedanput o tome Šime, i samo tada, i samo u tom trenutku, zenice su mu se raširile, a grubo lice, bez mnogo mimike, razvuklo u osmeh.
|
