|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Шиме ‒ камено огледало Далматинац Шиме има изглед камена који плаче. Тужне, упале очи сакриле су се дубоко у дупље, бежећи од немилосрдног сунца, које му је згрчило лице, ишибано буром, урезавши на њему боре дубоке као ожиљке. Читав свој живот Шиме ради с каменом. И место из кога потиче, на врху Брача, познато је по каменолому, старом безмало колико и острво. Нешто ми говори да је и његова колевка била камена, због тога што зна како да укроти камен, и да му опипа пулс, не би ли га хируршки прецизно ударио шпицастим машкином, и пресекао жилу куцавицу... Једном сам, као дете, док смо градили кућу, гледала када је Шиме наишао на „живу стену“. Као неман, обрушила се на њега, црпећи му сваки атом снаге, кидисала му на руке, које су га као челична ужад вукле ка стени и отимале се од ње. Срце је хтело да му искочи, у том покушају да јој нанесе смртоносне ране, али није се дала, корен јој је сезао дубоко у утробу земље, и ништа их није могло раздвојити. Сећам се, после тога, како су Шиме и мој отац, из свег гласа викали:„Мина пааааалиииии,“ а онда би се зачула експлозија, и појавио дим. Комади камена летели су кроз ваздух и стена се предавала. Шиме је своју маренду доносио у карираној ланеној крпи, у коју му је жена стављала најчешће хлеб и козји сир, пршут, или јаја и обавезно беванду у великом стакленом балону, оплетеном прућем. Она је била замена за воду, и пила се од јутра до вечери. Никада није седао за сто, постављао је себи јело на земљу, простирући најпре крпу― јео и разговарао с нама.Када је причао са мојим оцем, најчешће би реченицу започињао са: „Знаш ли, годино моја...“, вероватно алудирајући на то да су вршњаци. Није га ословљавао са шјор, како су то чинили остали радници. Било је нечег непатвореног и детиње чистог у њему, и нечег, истовремено, веома тужног. После краћег разговора, опет би се враћао послу и настављао свој мукотрпан и достојанствен рад, као да потврђује речи апостола Павла: „Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке“. А, оне су биле, свет за себе ― он је кротио и побеђивао камен, а то је било теже него укротити лава, и то je радио тако, да је изгледало као да само због тога постоји. Kод куће су га чекала дица, они ће у Сплит на високе школе ― причао нам је једанпут о томе Шиме, и само тада, и само у том тренутку, зенице су му се рашириле, а грубо лице, без много мимике, развукло у осмех.
|
