detalj slike: KRK Art dizajn

Dajana Petrović:

Biti sličniji čoveku u koga Bog veruje

Dajana Petrović rođena je 7, marta 1981. u Sl. Brodu (HR). Do rata 1992. živela u Brodu (BiH) Do sada je objavila četiri knjige, tri zbirke pjesama: «Sozercanje sna», Brankovo Kolo 2010, «Mala slova duge zime», Književna omladina Knjaževac 2012, «Pesma je došla po mene» Književni esnaf 2021.i knjigu priča i pesama o stradanju srpskog naroda na prostoru NDH, u izdanju Eparhije valjevske «U Hrista obučeni» 2017. Dobitnik je nekoliko vrednih nagrada: «Stražilovo»2010., «Milovan Vidaković»2016., «Milorad Petrović Seljančica»2018, «Pečat varoši sremskokarlovačke» 2021., Kao i nagrade za kratku prozu časopisa "Književne vertikale" iz Beograda 2018., i časopisa "Soko" iz Višegrada 2019., te nagradu "Bešenovska prinošenja" 2021… Prva nagrada za pesmu «Pismo Miklošu Hortiju» 2021. o Raciji i Pogromu u Bačkoj 1942.

Laureat je nagrade Brankovog kola za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku objavljenu 2021. (Pesma je došla po mene) «Pečat varoši sremskokarlovačke».Pored književnosti bavi se i muzikom, kantautor je i izvođač pesama u grupi “Nektarija”.Supruga je sveštenika Nikole, paroha babinolučkog. Majka troje dece. Živi i stvara u Valjevu.

Дајана Петровић - песникиња

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Valjevo - 14. 07. 2023

Vaša prva napisana zbirka poezije je zapravo odrastala zajedno sa vama. Zajedno ste menjali adrese, prolazile kroz teške trenutke, i lične i naroda svog, potom i srećne trenutke koji su napokon ukoričile tu prvu zbirku vaše poezije. Gledano sa ovog aspekta, čini se da je sve bilo upravo onako kako, ali i kada je trebalo?

Upravo tako kako rekoste, rasle smo i stasavale, nošene životnim nepredvidivim putanjama, ali uvek zajedno i jedino tako iznađosmo svoj put. Moja poezija dugo nije htela da se odeli od mene, nismo se mogle zamisliti odvojene. Prepuštala sam joj svoj teški suvišak. A taj neobični prtljag bivao je prepakivan ali vazda nošen, kao što sam i ja njoj bila počesto teška gospodarica ali dakako brižna. Vidite, tek s nekim njenim poznim punoletsvom upustile smo se u taj važni iskorak da se ograničimo koricama, no istovremeno osetimo širinu, te, na trenutke opipljive, intuicije i delanja u vremenu. Knjiga je morala da se rodi da bi napravila prostor za novu bremenitost, novu oplodnju i novi rod. Ali tek onda kada je zrela.  Ah, kada bi roditelj bio jednostavno blagodaran, i da previše ne očekuje, da ljubi i tihuje, da ne strahuje kad se čedo odeli... Možda bi bio idealan roditelj. Ipak, nisam sigurna da li bi bio pesnik.

Vaša prva zbirka poezije tako, ni malo slučajno, naslovljena je „ Sozercanje sna“. To bogopoznanje je konačno tada našlo svoj put i čini se, knjiga se naslovila sama?

Sozecanje je sublimacija tog gorkog iskustva u periodu prelomnih godina, onih najkrhkijih i najvažnijih u formiranju ličnosti za one važne, duge staze. Posledice nošenja ratnog potom izbegličkog krsta na nejakim detinjim  plećima dovelo me je do pred samu ivicu, do loma, kada Božja milost, uz mnoštvo simbola, slika i snova, čudesnom intervecijom u život na velika vrata uvodi smisao, probuđujući veru koja je uslov za nadu, i biva potpora, postaje jasna vodilja i uteha, zaceljujuće i isceliteljske moći. Potom čitajući iznova i iznova taj ukoričeni vapaj i vrisak, on biva sve tiši i razgovetniji, jasniji. Tako je pored važnosti ostavljanja prostora za nove pesme i knjige, "Sozercanje sna" stiglo da tumačeći proživljeni košmar razdani noć i nauči me biti hrabrijom i budnom.

 Pored „Sozercanja“ slede naslovi knjiga „ Mala slova duge zime“ i „ U Hrista obučeni“. Birate li pomno kako će i u koje ruho biti „obučene“ vaše izabrane pesme?

Ne, one pronalaze svoje vreme i mene takvu u istom, biraju me u, za njih najpogodnijem, trenutku, birajući moj senzibilitet. Pronalaze me temama koje bih, kada bih mogla birati, najradije izbegla, ali ako već nisam izbeći uspela ne mogu se praviti da me nisu uzele. Da me čekaju da ih procesuiram. Pisanje je bolna igra. Bar je kod mene tako. Vidite, ja sam se porađala tri puta na carski, i nisam upoznala bol u trenutku porođaja, tek posle 'sna' bi me dočekao. Tako je sve kod mene. Osim u poeziji. S njom je bolno  dok se porađamo jedna iz druge (ili jedna u drugu), a potom stiže neka olakšica, poput rešenja, uvidiida, spoznaje. Dok je u životu, ovom od krvi i mesa suprotno. Bol stiže sa malim zakašnjenjem, ili kao uvertira za nadoknađivanje propuštenog. Moja poezija je time pomoćnik da savladam i da se ne slomim od bola. Hoću reći, ona je neretko je produkt intuitivnog i obrambenog mehanizma mog duboko (ne)svesnog ali i preživljenog. I nema tu puno prostora za biranja. Sve, koliko gordo da zvuči a nije, ima svoje uporište u potrebi da se podignem i budem dostojanstvenija i sličnija čoveku u koga Bog veruje, a zajedno sa mnom i moja poezija.

Već ste za prvu knjigu bili nagrađeni . Koliko vam je u tom trenutku bilo od značaja a koliko za dalji razvojni put u svetu poezije?

Nikada se nisam preterano ni nadala niti radovala nagradama. Shvatam da su važne, ali meni nisu promenile mnogo, osim što su dolivale odgovornost na već, rekla bih, preveliki osećaj odgovornosti i samokritičnosti. Mnoge nagrade su devalvirale, najsrećnija sam kada dobijem podršku iz publike, kada mi slušalac  priđe i kaže živu reč, kada se zagrlimo prethodno grljeni pesmom, u tome što ona nosi i daje koliko meni toliko i tom nekom ko je istim nadahnućem bio zagrljen. Ipak, da ne zazvučim nezahvalno i preskromno, velika mi je čast kolika i radost i odgovornost što su moje prva knjiga i prva nagrada stigle iz Brankovog kola. Veza sa Brankom i Brankovim kolom, kao i duhovno poetska, rodnogrudna veza sa Duškom i oba Broda zapečaćena u Sremskim Karlovcima za mene su kao zavičajna potpora i vetar koji duva dovoljno snažno da se moj poetski brod kreće, da ide ali i da ne tone.

Za četvrtu knjigu „ Pesma je došla po mene“ dobijate „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Mišljenja ste da pesma zaista dolazi do pesnika, uvek da oslobodi, oplemeni, pročisti... Kako opisujete i kako doživljavate taj momenat „začeća i rađanja“ onog što čovek prenese na papir?

Pre Pečata nagrađena sam štampanjem knjige u Književnom esnafu što mi je posebna radost. Taj neobični rukopis je zaintrigirao prvenstveno mene jer je stizao obrnutim redom, od naslova. Te sam, može se reći rađala pesme od nogu... Naslovi su do sada bili kao kruna, glava, kao kapa na glavi, ponekad se uistinu dešavalo da zaista " za Rajka nema kape" i da pesma ostane gologlava, a u "Pesma je došla po mene" doslovce su stizali prvo naslovi, prvo kape a potom po meri osećanja, dana, sebe, kakvoće štofa koji bi se u istom prostoru peme našao, krojila sam ostatak. Bila je to čudesna igra trenutka. A preraslo je u knjigu koja je došla po mene, kao što je  pesma došla, kao što su i naslovi došli po pesmu. Zvuči možda komlikovano, suviše poetski, a zapravo je suštinski živo i jednostavno. Jedino moguće.

Završili ste Bogosloviju na Beogradskom univerzitetu. Zapravo, upravo u tom periodu vaš život dobija drugu dimenziju. U svakom smislu. Takođe, ovde srećete i izabranika sa kojim ćete hoditi kroz život i zajedno širiti  ljubav Božju i pesmom, i pričom, i muzikom. Naime, u toj porodičnoj kući Petrovića, nastaje i grupa „Nektarija“.

Da, u našoj porodici, iz našeg braka i odnosa prema Gospodu ali i životu u crkvi, u odnosu dva supružnika koji imaju isti cilj ali i muzički ukus i koji su se okušali u crkvenom pojanju, teologiji ali i poeziji, kao što to kod nas uglavnom biva, kao rešenje životnog problema i peripetija stigla je duhovna muzika. Molitvama, našim skromni molitvama ali vapijućim do Neba, Gospod je izlio svoju Milost, po ko zna koji put pred nas. Dao nam je kredit za umnožavanje talenata, osveštao muzikom prostor i otvorio ga za nova iskustva, pa sad s Božjom pomoći idemo tim talentom dalje u nove životne prilike.

Pesme koje stvarate, inspirisane su žitijima Svetih, crkvom, jevanđeljskim temama, duhovnim životom ali su isto tako bliske i savremenom čoveku. Da li je teško dopreti do duhovnosti savremenog čoveka?

Izgleda da nije. Važno je da se bude iskren i beskompromisan da bi se ta istinska emocija prenela sa čoveka na čoveka. Tu nema kalkulacije, kao ni u bilo kojoj drugoj umetnosti. Tu je jedino važna ljubav. I istina. I kao takva svaka istinska umetnost pronaći će put ka onome ko je treba.  Uspostavlja se, unazad deset godina otkada postojimo kao Grupa Nektarija da smo upravo dotakli srca ljudi koji nisu bili ili nisu crkveni, pa su se zainteresovali za to što pevamo. Raduje me naročito kada mi priđu ti ljudi koji ne kriju svoje oduševljenje prema našim pesmama, koje zahvaljujući neočekivanom zvuku angažuju iste da saznaju više o određenom prazniku, događaju, svetitelju. A to i jeste cilj. Približiti se veri. Doživeti ljubav Boga koji ljubi čoveka i otvara prostore, i umnožava načine i puteve kojim  se može doći do Njega. Muzika je samo jedan puteljak sa mnoštvo izraza.

Pesma “Amfilohije“, koja je nastala po stihovima akademika Matije Bećkovića, je nekako svojevrsan pečat „Nektarije“. Takođe, vaša pesma koju je otpevala Danica Crnogorčević. Šta nam grupa „Nektarija“ trenutno sprema?

"Amfilohije" je pesma prijateljstva i ljubavi između pesnika i mitropolita koja nije prestala, u koju smo se i mi uneli, i koja je tom našom muzičkom dopunom u službi pamćenja i molitvenog nezaborava na mitropolitovu ličnost koju je pesnik opevao mnogo pre, ali kako biva sa pesmom i životom, prosijavaju stalno ali najpotpunije posle ovozemaljskog bitisanja. A pesma o litijama stigla je kao uzdarje narodu Crne Gore koji je osvetlio obraz svima nama pravoslavnima, u periodu kada je delovalo da nemamo snage ni za šta, a kamo li da odbranimo svetinje, no Bogu hvala, Svetom Vasiliju i svim Svetima, i narodu i Mitropolitu na odlučnosti i veri, na slozi koja je projavila svoju neoborivu silu i snagu te mnoge inspirisala, pa i mene. Čast mi je što je Danica pesmu poželela i otpevala kako to ona ume. Što se tiče naših planova... Volela bih da snimimo CD jer kao što biva sa poezijom i knjigama, treba napraviti prostora za nove melodije i nove ideje. A ideja nikada ne manjka...

Pored svega o čemu smo pričali, a pomenuli smo jako malo, tek jedan deo od onog što stvarate i delate. Vi takođe i crtate, uživate u kaligrafiji... Uspeli ste sve objediniti i svemu biti predani, kao i porodici.

Kreativnost je dar i muka. Potreba koja iziskuje vreme i žrtvu. Danas kada je sve instant i plastika, kada veštačka inteligencija ulazi u sve pore života pa i umetnost, ipak verujem uzaludno slatkoreči i preti, jer pomenusmo, nema umetnisti bez života, bez istine i ljubavi... Ipak, vreme u kome se svi borimo za goli opstanak umetnost dođe kao neozbiljna dokolica i opasno neodgovorna zabava onih koji imaju porodicu, a pogotovo više od jednog deteta. Vreme se skraćuje, porodica trpi, deca provode vreme sama, i na telefonima... Mi imamo sreću u nesreći da sam ja nezaposlena (sa čim se ne slažem, jer strašno zvuči ta rogobatna reč), pa više vremena imam za porodicu, i kako deca rastu imam vremena i za poneki izlet u primenjenu umetnost. Volim da izlažem svoje male kreacije, skromne radove na bazarima TO Valjevo kada imam inspiraciju i kada stignem da uradim dovoljno da bih izašla sa njima na ulicu. Tada svoju tezgu doživljavam kao galerijski prostor koji ponekom prolazniku ulepša šetnju, a mojoj deci time konkretno dajem primer da je stvaralaštvo bogatstvo, da oplemenjuje ali i da nije sramota truditi se i pokušati zaraditi makar i na ulici, pošteno radeći, bez obzira na diplomu i zvanje koje se ima.

Koliko vas rukodelja zapravo odmara? Kada se radi spokojno i uz molitvu, rad se osveštava. Koliko je savremeni čovek zapravo svestan toga?

Ručni rad me oporavlja, oplemenjuje i odmara. Krpi me, restaurira. Stvarati, pa to je božanski posao. Jedino što se danas sve gleda kroz novac i naplatu, pa mi koji nešto neisplativo radimo bivamo ismejani, često ne umeći da se nosimo sa tim delom koji ima vbezu sa vrednosnim papirom. Tako sami sebe dovodimo u priliku da nas sposobniji za ekonomisanje doživljavaju nekakvim zanesenjacima i čudacima. Ali ko god je osetio benefit rukodelja jasno mu je da nije svaka nagrada novčana. Naprotiv. Nagrada je ona koja struji kroz krv dok se delo stvara. Isto tako je i sa poezijom. Blago nama... Em se s mukom porađamo, em smo ismejani. Ali neka smo, u Slavu Božju!

 Pripremate li nam nešto novo, poezije što se tiče?

Imam želju da objavim još nekoliko knjiga. Tri rukopisa čekaju punoću vremena. Pesme su došle po mene, sad treba da nađu svoj put do knjiga. Strpljenje je ključno.

Kada bi morali jednom rečju poslati poruku današnjem čoveku, koja bi to reč bila?

Hristos. Jer On je isti i juče i danas i sutra. Konstanta našeg spasenja.

Уметнички рад вуном, Дајане Петровић

GALERIJA

PODELITE OVAJ TEKST NA: