детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дајана Петровић:

Бити сличнији човеку у кога Бог верује

Дајана Петровић рођена је 7, марта 1981. у Сл. Броду (ХР). До рата 1992. живела у Броду (БиХ) До сада је објавила четири књиге, три збирке пјесама: «Созерцање сна», Бранково Коло 2010, «Мала слова дуге зиме», Књижевна омладина Књажевац 2012, «Песма је дошла по мене» Књижевни еснаф 2021.и књигу прича и песама о страдању српског народа на простору НДХ, у издању Епархије ваљевске «У Христа обучени» 2017. Добитник је неколико вредних награда: «Стражилово»2010., «Милован Видаковић»2016., «Милорад Петровић Сељанчица»2018, «Печат вароши сремскокарловачке» 2021., Као и награде за кратку прозу часописа "Књижевне вертикале" из Београда 2018., и часописа "Соко" из Вишеграда 2019., те награду "Бешеновска приношења" 2021… Прва награда за песму «Писмо Миклошу Хортију» 2021. о Рацији и Погрому у Бачкој 1942.

Лауреат је награде Бранковог кола за најбољу песничку књигу на српском језику објављену 2021. (Песма је дошла по мене) «Печат вароши сремскокарловачке».Поред књижевности бави се и музиком, кантаутор је и извођач песама у групи “Нектарија”.Супруга је свештеника Николе, пароха бабинолучког. Мајка троје деце. Живи и ствара у Ваљеву.

Дајана Петровић - песникиња

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Ваљево - 14. 07. 2023

Ваша прва написана збирка поезије је заправо одрастала заједно са вама. Заједно сте мењали адресе, пролазиле кроз тешке тренутке, и личне и народа свог, потом и срећне тренутке који су напокон укоричиле ту прву збирку ваше поезије. Гледано са овог аспекта, чини се да је све било управо онако како, али и када је требало?

Управо тако како рекосте, расле смо и стасавале, ношене животним непредвидивим путањама, али увек заједно и једино тако изнађосмо свој пут. Моја поезија дуго није хтелa да се одели од мене, нисмо се могле замислити одвојене. Препуштала сам јој свој тешки сувишак. А тај необични пртљаг бивао је препакиван али вазда ношен, као што сам и ја њoj била почесто тешка господарица али дакако брижна. Видите, тек с неким њеним позним пунолетсвом упустиле смо се у тај важни искорак да се ограничимо корицама, но истовремено осетимо ширину, те, на тренутке опипљиве, интуиције и делања у времену. Књига је морала да се роди да би направила простор за нову бременитост, нову оплодњу и нови род. Али тек онда када је зрела.  Ах, када би родитељ био једноставно благодаран, и да превише не очекује, да љуби и тихује, да не страхује кад се чедо одели... Можда би био идеалан родитељ. Ипак, нисам сигурна да ли би био песник.

Ваша прва збирка поезије тако, ни мало случајно, насловљена је „ Созерцање сна“. То богопознање је коначно тада нашло свој пут и чини се, књига се насловила сама?

Созецање је сублимација тог горког искуства у периоду преломних година, оних најкрхкијих и најважнијих у формирању личности за оне важне, дуге стазе. Последице ношења ратног потом избегличког крста на нејаким детињим  плећима довело ме је до пред саму ивицу, до лома, када Божја милост, уз мноштво симбола, слика и снова, чудесном интервецијом у живот на велика врата уводи смисао, пробуђујући веру која је услов за наду, и бива потпора, постаје јасна водиља и утеха, зацељујуће и исцелитељске моћи. Потом читајући изнова и изнова тај укоричени вапај и врисак, он бива све тиши и разговетнији, јаснији. Тако је поред важности остављања простора за нове песме и књиге, "Созерцање сна" стигло да тумачећи проживљени кошмар раздани ноћ и научи ме бити храбријом и будном.

 Поред „Созерцања“ следе наслови књига „ Мала слова дуге зиме“ и „ У Христа обучени“. Бирате ли помно како ће и у које рухо бити „обучене“ ваше изабране песме?

Не, оне проналазе своје време и мене такву у истом, бирају ме у, за њих најпогоднијем, тренутку, бирајући мој сензибилитет. Проналазе ме темама које бих, када бих могла бирати, најрадије избегла, али ако већ нисам избећи успела не могу се правити да ме нису узеле. Да ме чекају да их процесуирам. Писање је болна игра. Бар је код мене тако. Видите, ја сам се порађала три пута на царски, и нисам упознала бол у тренутку порођаја, тек после 'сна' би ме дочекао. Тако је све код мене. Осим у поезији. С њом је болно  док се порађамо једна из друге (или једна у другу), а потом стиже нека олакшица, попут решења, увидиида, спознаје. Док је у животу, овом од крви и меса супротно. Бол стиже са малим закашњењем, или као увертира за надокнађивање пропуштеног. Моја поезија је тиме помоћник да савладам и да се не сломим од бола. Хоћу рећи, она је неретко је продукт интуитивног и обрамбеног механизма мог дубоко (не)свесног али и преживљеног. И нема ту пуно простора за бирања. Све, колико гордо да звучи а није, има своје упориште у потреби да се подигнем и будем достојанственија и сличнија човеку у кога Бог верује, а заједно са мном и моја поезија.

Већ сте за прву књигу били награђени . Колико вам је у том тренутку било од значаја а колико за даљи развојни пут у свету поезије?

Никада се нисам претерано ни надала нити радовала наградама. Схватам да су важне, али мени нису промениле много, осим што су доливале одговорност на већ, рекла бих, превелики осећај одговорности и самокритичности. Многе награде су девалвирале, најсрећнија сам када добијем подршку из публике, када ми слушалац  приђе и каже живу реч, када се загрлимо претходно грљени песмом, у томе што она носи и даје колико мени толико и том неком ко је истим надахнућем био загрљен. Ипак, да не зазвучим незахвално и прескромно, велика ми је част колика и радост и одговорност што су моје прва књига и прва награда стигле из Бранковог кола. Веза са Бранком и Бранковим колом, као и духовно поетска, родногрудна веза са Душком и оба Брода запечаћена у Сремским Карловцима за мене су као завичајна потпора и ветар који дува довољно снажно да се мој поетски брод креће, да иде али и да не тоне.

За четврту књигу „ Песма је дошла по мене“ добијате „Печат вароши сремскокарловачке“. Мишљења сте да песма заиста долази до песника, увек да ослободи, оплемени, прочисти... Како описујете и како доживљавате тај моменат „зачећа и рађања“ оног што човек пренесе на папир?

Пре Печата награђена сам штампањем књиге у Књижевном еснафу што ми је посебна радост. Тај необични рукопис је заинтригирао првенствено мене јер је стизао обрнутим редом, од наслова. Те сам, може се рећи рађала песме од ногу... Наслови су до сада били као круна, глава, као капа на глави, понекад се уистину дешавало да заиста " за Рајка нема капе" и да песма остане гологлава, а у "Песма је дошла по мене" дословце су стизали прво наслови, прво капе а потом по мери осећања, дана, себе, каквоће штофа који би се у истом простору пеме нашао, кројила сам остатак. Била је то чудесна игра тренутка. А прерасло је у књигу која је дошла по мене, као што је  песма дошла, као што су и наслови дошли по песму. Звучи можда комликовано, сувише поетски, а заправо је суштински живо и једноставно. Једино могуће.

Завршили сте Богословију на Београдском универзитету. Заправо, управо у том периоду ваш живот добија другу димензију. У сваком смислу. Такође, овде срећете и изабраника са којим ћете ходити кроз живот и заједно ширити  љубав Божју и песмом, и причом, и музиком. Наиме, у тој породичној кући Петровића, настаје и група „Нектарија“.

Да, у нашој породици, из нашег брака и односа према Господу али и животу у цркви, у односу два супружника који имају исти циљ али и музички укус и који су се окушали у црквеном појању, теологији али и поезији, као што то код нас углавном бива, као решење животног проблема и перипетија стигла је духовна музика. Молитвама, нашим скромни молитвама али вапијућим до Неба, Господ је излио своју Милост, по ко зна који пут пред нас. Дао нам је кредит за умножавање талената, освештао музиком простор и отворио га за нова искуства, па сад с Божјом помоћи идемо тим талентом даље у нове животне прилике.

Песме које стварате, инспирисане су житијима Светих, црквом, јеванђељским темама, духовним животом али су исто тако блиске и савременом човеку. Да ли је тешко допрети до духовности савременог човека?

Изгледа да није. Важно је да се буде искрен и бескомпромисан да би се та истинска емоција пренела са човека на човека. Ту нема калкулације, као ни у било којој другој уметности. Ту је једино важна љубав. И истина. И као таква свака истинска уметност пронаћи ће пут ка ономе ко је треба.  Успоставља се, уназад десет година откада постојимо као Група Нектарија да смо управо дотакли срца људи који нису били или нису црквени, па су се заинтересовали за то што певамо. Радује ме нарочито када ми приђу ти људи који не крију своје одушевљење према нашим песмама, које захваљујући неочекиваном звуку ангажују исте да сазнају више о одређеном празнику, догађају, светитељу. А то и јесте циљ. Приближити се вери. Доживети љубав Бога који љуби човека и отвара просторе, и умножава начине и путеве којим  се може доћи до Њега. Музика је само један путељак са мноштво израза.

Песма “Амфилохије“, која је настала по стиховима академика Матије Бећковића, је некако својеврсан печат „Нектарије“. Такође, ваша песма коју је отпевала Даница Црногорчевић. Шта нам група „Нектарија“ тренутно спрема?

"Амфилохије" је песма пријатељства и љубави између песника и митрополита која није престала, у коју смо се и ми унели, и која је том нашом музичком допуном у служби памћења и молитвеног незаборава на митрополитову личност коју је песник опевао много пре, али како бива са песмом и животом, просијавају стално али најпотпуније после овоземаљског битисања. А песма о литијама стигла је као уздарје народу Црне Горе који је осветлио образ свима нама православнима, у периоду када је деловало да немамо снаге ни за шта, а камо ли да одбранимо светиње, но Богу хвала, Светом Василију и свим Светима, и народу и Митрополиту на одлучности и вери, на слози која је пројавила своју необориву силу и снагу те многе инспирисала, па и мене. Част ми је што је Даница песму пожелела и отпевала како то она уме. Што се тиче наших планова... Волела бих да снимимо ЦД јер као што бива са поезијом и књигама, треба направити простора за нове мелодије и нове идеје. А идеја никада не мањка...

Поред свега о чему смо причали, а поменули смо јако мало, тек један део од оног што стварате и делате. Ви такође и цртате, уживате у калиграфији... Успели сте све објединити и свему бити предани, као и породици.

Креативност је дар и мука. Потреба која изискује време и жртву. Данас када је све инстант и пластика, када вештачка интелигенција улази у све поре живота па и уметност, ипак верујем узалудно слаткоречи и прети, јер поменусмо, нема уметнисти без живота, без истине и љубави... Ипак, време у коме се сви боримо за голи опстанак уметност дође као неозбиљна доколица и опасно неодговорна забава оних који имају породицу, а поготово више од једног детета. Време се скраћује, породица трпи, деца проводе време сама, и на телефонима... Ми имамо срећу у несрећи да сам ја незапослена (са чим се не слажем, јер страшно звучи та рогобатна реч), па више времена имам за породицу, и како деца расту имам времена и за понеки излет у примењену уметност. Волим да излажем своје мале креације, скромне радове на базарима ТО Ваљево када имам инспирацију и када стигнем да урадим довољно да бих изашла са њима на улицу. Тада своју тезгу доживљавам као галеријски простор који понеком пролазнику улепша шетњу, а мојој деци тиме конкретно дајем пример да је стваралаштво богатство, да оплемењује али и да није срамота трудити се и покушати зарадити макар и на улици, поштено радећи, без обзира на диплому и звање које се има.

Колико вас рукодеља заправо одмара? Када се ради спокојно и уз молитву, рад се освештава. Колико је савремени човек заправо свестан тога?

Ручни рад ме опоравља, оплемењује и одмара. Крпи ме, рестаурира. Стварати, па то је божански посао. Једино што се данас све гледа кроз новац и наплату, па ми који нешто неисплативо радимо бивамо исмејани, често не умећи да се носимо са тим делом који има вбезу са вредносним папиром. Тако сами себе доводимо у прилику да нас способнији за економисање доживљавају некаквим занесењацима и чудацима. Али ко год је осетио бенефит рукодеља јасно му је да није свака награда новчана. Напротив. Награда је она која струји кроз крв док се дело ствара. Исто тако је и са поезијом. Благо нама... Ем се с муком порађамо, ем смо исмејани. Али нека смо, у Славу Божју!

 Припремате ли нам нешто ново, поезије што се тиче?

Имам жељу да објавим још неколико књига. Три рукописа чекају пуноћу времена. Песме су дошле по мене, сад треба да нађу свој пут до књига. Стрпљење је кључно.

Када би морали једном речју послати поруку данашњем човеку, која би то реч била?

Христос. Јер Он је исти и јуче и данас и сутра. Константа нашег спасења.

Уметнички рад вуном, Дајане Петровић

GALERIJA

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: