detalj slike: KRK Art dizajn, ilij@saula.art

IZ GRUDI

Hladna oštrica mača

malteškog viteza

zaparala mi je grudi.

Na kolenima sam

pritisnut kamenom lavljom kandžom.

Krstaši su razvili izdaleka

svoje bele zastave

i plove mastilom mora koje ječi

lupajući o kapije i bedeme grada.

Ulice su strme,

i uske,

i iste,

sa pustim balkonima, ugašenim fenjerima,

svecima čiji se kameni pogledi

odupiru vrelini pustinjskih vetrova

i pesku vekova.

Mislio sam da ću pobeći

i sakriti se

pod lišće velike palme

i zaboraviti zvuk kiše ispod kestena,

kratko kucanje tri puta

o požutela, izgrebana vrata,

klizanje plahte i priče jastuka

šapatom govorene,

ples bosih stopala

nošen simfonijom noći

i gudalom jutra.

Zvone ukršteni mačevi,

smenjuju se na zidinama trubači,

uz vrisak nadiru u svoj peni

razulareni osvajači,

topovska đulad podižu vodu

i ruše nebo,

sve treperi,

vri, ključa, i kipi.

A u meni samo tišina

koju prekine tvoj glas

taman toliko puta

koliko je potrebno

da se otvore

i rascepe grudi,

i iznova pobegne

na neko novo

uzaludno putovanje,

što dalje od sebe,

što bliže do tebe.

PESMA ZA TEBE

Želeo sam 

da ovo bude 

pesma o tebi,

i pomislih,

ništa lakše od toga.

Jer, 

ko bolje od mene zna 

gde se nalazi

svaki tvoj mladež,

i koliko sam samo puta

po otiscima prstiju

bio uhvaćen

u noćnim pohodima,

krađi tvog sna, 

tvog usnulog tela,

svih onih pega

koje sam usnama 

svaki put iznova

brojao 

i 

uvek zaboravljao

koliko ih je bilo,

ne bih li imao izgovor 

da to učinim ponovo.  

Predao bih se

zarobljen u tvoj zagrljaj

priznajući da nisam 

mogao da odolim,

ljubomoran 

na to šta sanjaš dok spavaš,

na noć 

što mi te grabi i uzima. 

Zna li iko bolje od mene

šta šapatom pevušiš

na terasi 

koja treperi pod svećama, 

nesvesna osmeha

dok promiče

letnja zvezdana promenada.

Ja znam

način na koji ti 

kosa pada na lice,

koliko ti malenih koraka treba 

od belog jorgovana

što grana kroz dvorište

do moga uzglavlja, 

znam da od tvojih suza

napravim magični eliksir

radosti i smeha 

do suza,

znam da budem tišina

kada ti se ćuti,

list papira kada ti se crta,

neko drugi

kada ti se 

onaj ja

učinim nepodnošljivo istim.

Pomislio sam,

ništa lakše nego napisati 

pesmu o tebi,

pesmu za tebe,

pesmu o nama. 

Jer,

ko bi to umeo bolje 

nego ja.

I sada,

vidim da 

ne mogu.

Oprosti

pesme nema,

i ni sam nisam znao

da je srce kojim pišem

toliko puta zarezano

da stalno, 

iznova,

i evo 

opet

ponovo,

ponovo puca. 

VODA

Krunisana jutarnjom sumaglicom

drhtavo nam se otkrivala

voda jezera.

Zarobljeni užadima

između povijenog špalira

borova stražara,

rastočeni čamci porinuli su

svoja istrošena vesla

među šiblje i među krtičnjake.

Na staklenom nebu

oslikavale su se

nepomične bele ribe

uz koje plutaju

plesnjive kriške hleba,

mreže zamršene

oko korenja i grana,

i naše umorne oči.

Ogrnuta plaštom

od cveta lipe,

i sa buketom divljeg cveća

što ti zaklanja lice,

videla si nas

kako sablasno hodamo

obalom naših praznih,

udavljenih duša.

Dodir hladnih ruku,

po neka stegnuta reč

i ništa,

gotovo.

Jedino kamen

koji si spustila u vodu

svedočio je

o našem prisustvu.

Dok je tonuo,

tonuo je nekako

sporo,

poput naših koraka

koji su nas vodili kući,

među zidove

koje smo podigli

da nas čuvaju,

sakriju,

i razdvoje.

OČE

Svezao si mi jezik

Oče

Linijama dlana

povezao ga u čvor

i pustio me

da odrastam

i ćutim.

Bio sam

mlada kamilica

na čajankama

ostrašćenih žena,

nabujala bulka

u pogledu razvratnika.

Grozd na dojkama

za kojima uzdišu ratnici

dok rasparaju utrobe

u pohodima.

Košnica za roj

ukradenog košmara

poslednjeg tiranina

i uplašenog podanika.

Oblak bez oblika

nad poljem

zelenog žita povaljanog

osramoćenom tajnom devojke

koju sam nemušt

i nevešt u ljubavi

izgubio.

U času kada umireš

odvezaćeš mi jezik

Oče

i u tišini sveta

uplašen i slab,

stišnjen pod plaštom smrti,

da li ćeš moći

da čuješ jedinu reč

koju želiš?

Reč

Sina svog

od postanka

za vek

i

u sve

vekove

izgovorenu,

glasno i razgovetno,

jezikom koji razume

sve ono što živi

i što mora da mre -

Volim te.

ALHEMIJA

Sada pretapam misli i

vraćam alhemičaru

njegovo zlato

na koje nabasah

tako slučajno,

kao što se

dargocenosti uvek ukažu

da nas nespretne

i lakome

oslepe poput ljubavi.

Sada pretapam misli

a i dalje vidim

samo tebe

kako sijaš.

PODELITE OVAJ TEKST NA: