детаљ слике: КРК Арт дизајн, ilij@saula.art

ИЗ ГРУДИ

Хладна оштрица мача

малтешког витеза

запарала ми је груди.

На коленима сам

притиснут каменом лављом канџом.

Крсташи су развили издалека

своје беле заставе

и плове мастилом мора које јечи

лупајући о капије и бедеме града.

Улице су стрме,

и уске,

и исте,

са пустим балконима, угашеним фењерима,

свецима чији се камени погледи

одупиру врелини пустињских ветрова

и песку векова.

Мислио сам да ћу побећи

и сакрити се

под лишће велике палме

и заборавити звук кише испод кестена,

кратко куцање три пута

о пожутела, изгребана врата,

клизање плахте и приче јастука

шапатом говорене,

плес босих стопала

ношен симфонијом ноћи

и гудалом јутра.

Звоне укрштени мачеви,

смењују се на зидинама трубачи,

уз врисак надиру у свој пени

разуларени освајачи,

топовска ђулад подижу воду

и руше небо,

све трепери,

ври, кључа, и кипи.

А у мени само тишина

коју прекине твој глас

таман толико пута

колико је потребно

да се отворе

и расцепе груди,

и изнова побегне

на неко ново

узалудно путовање,

што даље од себе,

што ближе до тебе.

ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Желео сам 

да ово буде 

песма о теби,

и помислих,

ништа лакше од тога.

Јер, 

ко боље од мене зна 

где се налази

сваки твој младеж,

и колико сам само пута

по отисцима прстију

био ухваћен

у ноћним походима,

крађи твог сна, 

твог уснулог тела,

свих оних пега

које сам уснама 

сваки пут изнова

бројао 

и 

увек заборављао

колико их је било,

не бих ли имао изговор 

да то учиним поново.  

Предао бих се

заробљен у твој загрљај

признајући да нисам 

могао да одолим,

љубоморан 

на то шта сањаш док спаваш,

на ноћ 

што ми те граби и узима. 

Зна ли ико боље од мене

шта шапатом певушиш

на тераси 

која трепери под свећама, 

несвесна осмеха

док промиче

летња звездана променада.

Ја знам

начин на који ти 

коса пада на лице,

колико ти малених корака треба 

од белог јоргована

што грана кроз двориште

до мога узглавља, 

знам да од твојих суза

направим магични еликсир

радости и смеха 

до суза,

знам да будем тишина

када ти се ћути,

лист папира када ти се црта,

неко други

када ти се 

онај ја

учиним неподношљиво истим.

Помислио сам,

ништа лакше него написати 

песму о теби,

песму за тебе,

песму о нама. 

Јер,

ко би то умео боље 

него ја.

И сада,

видим да 

не могу.

Опрости

песме нема,

и ни сам нисам знао

да је срце којим пишем

толико пута зарезано

да стално, 

изнова,

и ево 

опет

поново,

поново пуца. 

ВОДА

Крунисана јутарњом сумаглицом

дрхтаво нам се откривала

вода језера.

Заробљени ужадима

између повијеног шпалира

борова стражара,

расточени чамци поринули су

своја истрошена весла

међу шибље и међу кртичњаке.

На стакленом небу

осликавале су се

непомичне беле рибе

уз које плутају

плесњиве кришке хлеба,

мреже замршене

око корења и грана,

и наше уморне очи.

Огрнута плаштом

од цвета липе,

и са букетом дивљег цвећа

што ти заклања лице,

видела си нас

како сабласно ходамо

обалом наших празних,

удављених душа.

Додир хладних руку,

по нека стегнута реч

и ништа,

готово.

Једино камен

који си спустила у воду

сведочио је

о нашем присуству.

Док је тонуо,

тонуо је некако

споро,

попут наших корака

који су нас водили кући,

међу зидове

које смо подигли

да нас чувају,

сакрију,

и раздвоје.

ОЧЕ

Свезао си ми језик

Оче

Линијама длана

повезао га у чвор

и пустио ме

да одрастам

и ћутим.

Био сам

млада камилица

на чајанкама

острашћених жена,

набујала булка

у погледу развратника.

Грозд на дојкама

за којима уздишу ратници

док распарају утробе

у походима.

Кошница за рој

украденог кошмара

последњег тиранина

и уплашеног поданика.

Облак без облика

над пољем

зеленог жита поваљаног

осрамоћеном тајном девојке

коју сам немушт

и невешт у љубави

изгубио.

У часу када умиреш

одвезаћеш ми језик

Оче

и у тишини света

уплашен и слаб,

стишњен под плаштом смрти,

да ли ћеш моћи

да чујеш једину реч

коју желиш?

Реч

Сина свог

од постанка

за век

и

у све

векове

изговорену,

гласно и разговетно,

језиком који разуме

све оно што живи

и што мора да мре -

Волим те.

АЛХЕМИЈА

Сада претапам мисли и

враћам алхемичару

његово злато

на које набасах

тако случајно,

као што се

даргоцености увек укажу

да нас неспретне

и лакоме

ослепе попут љубави.

Сада претапам мисли

а и даље видим

само тебе

како сијаш.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: