О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


НА СТАКЛЕНОМ НЕБУ

Мирослав Нинковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн, ilij@saula.art
 


ИЗ ГРУДИ


Хладна оштрица мача
малтешког витеза
запарала ми је груди.
На коленима сам
притиснут каменом лављом канџом.
Крсташи су развили издалека
своје беле заставе
и плове мастилом мора које јечи
лупајући о капије и бедеме града.
Улице су стрме,
и уске,
и исте,
са пустим балконима, угашеним фењерима,
свецима чији се камени погледи
одупиру врелини пустињских ветрова
и песку векова.
Мислио сам да ћу побећи
и сакрити се
под лишће велике палме
и заборавити звук кише испод кестена,
кратко куцање три пута
о пожутела, изгребана врата,
клизање плахте и приче јастука
шапатом говорене,
плес босих стопала
ношен симфонијом ноћи
и гудалом јутра.
Звоне укрштени мачеви,
смењују се на зидинама трубачи,
уз врисак надиру у свој пени
разуларени освајачи,
топовска ђулад подижу воду
и руше небо,
све трепери,
ври, кључа, и кипи.
А у мени само тишина
коју прекине твој глас
таман толико пута
колико је потребно
да се отворе
и расцепе груди,
и изнова побегне
на неко ново
узалудно путовање,
што даље од себе,
што ближе до тебе.

 
 
 
 

ПЕСМА ЗА ТЕБЕ


Желео сам 
да ово буде 
песма о теби,
и помислих,
ништа лакше од тога.
Јер, 
ко боље од мене зна 
где се налази
сваки твој младеж,
и колико сам само пута
по отисцима прстију
био ухваћен
у ноћним походима,
крађи твог сна, 
твог уснулог тела,
свих оних пега
које сам уснама 
сваки пут изнова
бројао 
и 
увек заборављао
колико их је било,
не бих ли имао изговор 
да то учиним поново.  
Предао бих се
заробљен у твој загрљај
признајући да нисам 
могао да одолим,
љубоморан 
на то шта сањаш док спаваш,
на ноћ 
што ми те граби и узима. 
Зна ли ико боље од мене
шта шапатом певушиш
на тераси 
која трепери под свећама, 
несвесна осмеха
док промиче
летња звездана променада.
Ја знам
начин на који ти 
коса пада на лице,
колико ти малених корака треба 
од белог јоргована
што грана кроз двориште
до мога узглавља, 
знам да од твојих суза
направим магични еликсир
радости и смеха 
до суза,
знам да будем тишина
када ти се ћути,
лист папира када ти се црта,
неко други
када ти се 
онај ја
учиним неподношљиво истим.
Помислио сам,
ништа лакше него написати 
песму о теби,
песму за тебе,
песму о нама. 
Јер,
ко би то умео боље 
него ја.
И сада,
видим да 
не могу.
Опрости
песме нема,
и ни сам нисам знао
да је срце којим пишем
толико пута зарезано
да стално, 
изнова,
и ево 
опет
поново,
поново пуца. 
 
 
 
 



 
 

ВОДА


Крунисана јутарњом сумаглицом
дрхтаво нам се откривала
вода језера.
Заробљени ужадима
између повијеног шпалира
борова стражара,
расточени чамци поринули су
своја истрошена весла
међу шибље и међу кртичњаке.
На стакленом небу
осликавале су се
непомичне беле рибе
уз које плутају
плесњиве кришке хлеба,
мреже замршене
око корења и грана,
и наше уморне очи.
Огрнута плаштом
од цвета липе,
и са букетом дивљег цвећа
што ти заклања лице,
видела си нас
како сабласно ходамо
обалом наших празних,
удављених душа.
Додир хладних руку,
по нека стегнута реч
и ништа,
готово.
Једино камен
који си спустила у воду
сведочио је
о нашем присуству.
Док је тонуо,
тонуо је некако
споро,
попут наших корака
који су нас водили кући,
међу зидове
које смо подигли
да нас чувају,
сакрију,
и раздвоје.

 
 
 
 

ОЧЕ


Свезао си ми језик
Оче
Линијама длана
повезао га у чвор
и пустио ме
да одрастам
и ћутим.
Био сам
млада камилица
на чајанкама
острашћених жена,
набујала булка
у погледу развратника.
Грозд на дојкама
за којима уздишу ратници
док распарају утробе
у походима.
Кошница за рој
украденог кошмара
последњег тиранина
и уплашеног поданика.
Облак без облика
над пољем
зеленог жита поваљаног
осрамоћеном тајном девојке
коју сам немушт
и невешт у љубави
изгубио.
У часу када умиреш
одвезаћеш ми језик
Оче
и у тишини света
уплашен и слаб,
стишњен под плаштом смрти,
 
 
да ли ћеш моћи
да чујеш једину реч
коју желиш?
Реч
Сина свог
од постанка
за век
и
у све
векове
изговорену,
гласно и разговетно,
језиком који разуме
све оно што живи
и што мора да мре -
Волим те.
 
 
 
 
 

АЛХЕМИЈА


Сада претапам мисли и
враћам алхемичару
његово злато
на које набасах
тако случајно,
као што се
даргоцености увек укажу
да нас неспретне
и лакоме
ослепе попут љубави.
Сада претапам мисли
а и даље видим
само тебе
како сијаш.
 







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"