|
|
|
 | Ana Bojanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Prvobitni nesporazum
Kakve prelepe i surove priče
plod su
Prvobitnog nesporazuma
U bašti Edena
Ili Diznilenda
između Tebe i Mene
Ti zamisliš tišinu koja zri
Meni od ćutnje grane iz grla rastu
Kažeš pecao bih zlatne ribe
Ja zamislim reku koja se pliva
Kažeš dolazim
Kažem meni se sniva
Nesporazum
U beskraj se ponavlja
S novim crtama karaktera
I crtežima poteza
Na horizontu pogleda
Ah, kako zlatnim runom magle
Vreme ućutkuje ravnice
neizvajanih snova
nespojenih obala
Nenaseljenih granica
Koje ipak čujno tihuju
Između svetova
I sve čini se dobro
Kao tačka na kraju rečenice
Ili veliko slovo s početka
Kad se osvrneš
Dobro je što nismo znali
da samo se nismo
razumeli
Sporazum je pojava retka
u ogledalu sagovornika strasnih
Pesma nad pesmama
Dok pokušavaš da očudiš
Prizore već ogoljene dodirom
prašine
Zarivene u tvoj genetski kod
Mikroorganizme
svoje lične istorije
koji ti posoliše lice
i dodaše pesak u glas
i bakar u boju kože
i izmeniše izraz na hartiji
u lenja popodnevna presabiranja
Zapisuješ recepte
Onog drugog
Prozaičnog sveta
Da odmakneš što dalje
od prvobitne tačke
oduševljenja
Zapisuješ procedure onih koji su
bolesti i slepilu umakli
da zametneš trag
ličnog prolaska kroz kapiju
vremena
Al
negde na kraju stranice
Pokušavaš da se zapišeš
iznova
Da se ne prepoznaš
U rasporedu slova
Presvučeš kožu
da bude nova
Zašto si puštao korak
Da bi se Početku vratio
Kao mudrosti nad mudrostima
Pesmi nad pesmama
Znaš li šta radiš?
Izjavljuješ ljubav
Danu
Koji te možda prepoznati neće
Ljubav i kamen
Volim što nam ljubav nije urezana u kamen.
Jer bi i sama postala kamen.
Uzdižu svakog dana ove četiri ruke
kulu od peska
ugrađujući čak i nevidljive materijale
I tetive mekih tkiva naših tela
Naše oči razbacane po sobama i
čitavom svetu
avione nepoznatih redova letenja
kojima nismo odleteli
do željene tačke mape sveta
Nosevi nam kušaju hrabrost bojnih polja i pakla
i miris ruža
iz Bašte prvog saznanja
Ona raste i poprima običaje živog tela.
Skuplja se.
Raste.
Puca
a onda ravnomerno klizi.
Dovoljna je naša želja da budemo.
Nekada stidljivo skriva
svoje nebesko rumenilo.
Ona nije obećana zemlja
u koju kad stigneš skameniš se
lep i zauvek zaboravljen,
niti vodeni žig
novčanice koja se razmenjuje
između lakomislenih ruku.
Mora da dokaže da jeste. Da biva.
Svakim novim danom
Ukrštamo se
i kupimo krhotine vremena
u toj ljubavi večnoj transakciji
Jefimija
Hranila sam zemlju pod rebrima.
Neka moja dalekovida reč poživi
da otvori tvoje materinsko oko:
I ti si njihala prazninu
u naručju,
zaklinjala se u svoju utrobu,
čekala da se ponovo rodi.
Sitna sam u ovolikom hramu
i molitva mi se o zidove lomi.
Ljubav me je progutala, kao more.
Pogledala sam, zaraženo
u kolevku i vetar…
I sad mi je odora crna.
Još koračam,
kao sveća.
Još mogu da nasledim tvoje svetlo lice
i bol koji u kostima cveta,
da bi praznina dobila ime,
oglasila se među rečima što stvoriše sve.
Ne moli za mene!
Hvalim ovaj svet bez besa.
Iskupila sam smrt svoju
suzama:
Neka mi je dopuštena!
Strast
Ne zaslužujem više
Bila sam nemirno seme koje raste
na štetu spokoja
još u utrobi
Htela sam uvek više
od pedlja zemlje koja me drži
koja mi nameru ne zna
Nekad sam i ljudska srca šibala
rečima
Pobunila se protiv stvoritelja
poželeh da doživim lepotu
na dalekom putu
Možda to beše greh
u očima vašim
Sloboda koju sam osvojila
Uvek me je oko vrata stezala
oduzimala dah
imala ledene ruke
Postala sam lutalica
radi lutanja
Da bih vam dobacila u lice šaku peska
koju nađoh na obali našeg sela
Tamo je proticala reka
Razumela sam je
i bila proglašena vešticom
jer razumem govor vode
A voda ne donosi dobro, rekoste
samo iščupana stabla i nadute ribe
Pokvasila ju je otrovna kiša
s neba, da
Ipak,
Da nije te reke tog debla te kletve
Možda bi moja strast imala lepše ime
ali mi ne bi zarobila srce
večnom gladi
|
