|
|
|
 | Ана Бојановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Првобитни неспоразум
Какве прелепе и сурове приче
плод су
Првобитног неспоразума
У башти Едена
Или Дизниленда
између Тебе и Мене
Ти замислиш тишину која зри
Мени од ћутње гране из грла расту
Кажеш пецао бих златне рибе
Ја замислим реку која се плива
Кажеш долазим
Кажем мени се снива
Неспоразум
У бескрај се понавља
С новим цртама карактера
И цртежима потеза
На хоризонту погледа
Ах, како златним руном магле
Време ућуткује равнице
неизвајаних снова
неспојених обала
Ненасељених граница
Које ипак чујно тихују
Између светова
И све чини се добро
Као тачка на крају реченице
Или велико слово с почетка
Кад се осврнеш
Добро је што нисмо знали
да само се нисмо
разумели
Споразум је појава ретка
у огледалу саговорника страсних
Песма над песмама
Док покушаваш да очудиш
Призоре већ огољене додиром
прашине
Заривене у твој генетски код
Микроорганизме
своје личне историје
који ти посолише лице
и додаше песак у глас
и бакар у боју коже
и изменише израз на хартији
у лења поподневна пресабирања
Записујеш рецепте
Оног другог
Прозаичног света
Да одмакнеш што даље
од првобитне тачке
одушевљења
Записујеш процедуре оних који су
болести и слепилу умакли
да заметнеш траг
личног проласка кроз капију
времена
Ал
негде на крају странице
Покушаваш да се запишеш
изнова
Да се не препознаш
У распореду слова
Пресвучеш кожу
да буде нова
Зашто си пуштао корак
Да би се Почетку вратио
Као мудрости над мудростима
Песми над песмама
Знаш ли шта радиш?
Изјављујеш љубав
Дану
Који те можда препознати неће
Љубав и камен
Волим што нам љубав није урезана у камен.
Јер би и сама постала камен.
Уздижу сваког дана ове четири руке
кулу од песка
уграђујући чак и невидљиве материјале
И тетиве меких ткива наших тела
Наше очи разбацане по собама и
читавом свету
авионе непознатих редова летења
којима нисмо одлетели
до жељене тачке мапе света
Носеви нам кушају храброст бојних поља и пакла
и мирис ружа
из Баште првог сазнања
Она расте и поприма обичаје живог тела.
Скупља се.
Расте.
Пуца
а онда равномерно клизи.
Довољна је наша жеља да будемо.
Некада стидљиво скрива
своје небеско руменило.
Она није обећана земља
у коју кад стигнеш скамениш се
леп и заувек заборављен,
нити водени жиг
новчанице која се размењује
између лакомислених руку.
Мора да докаже да јесте. Да бива.
Сваким новим даном
Укрштамо се
и купимо крхотине времена
у тој љубави вечној трансакцији
Јефимија
Хранила сам земљу под ребрима.
Нека моја далековида реч поживи
да отвори твоје материнско око:
И ти си њихала празнину
у наручју,
заклињала се у своју утробу,
чекала да се поново роди.
Ситна сам у оволиком храму
и молитва ми се о зидове ломи.
Љубав ме је прогутала, као море.
Погледала сам, заражено
у колевку и ветар…
И сад ми је одора црна.
Још корачам,
као свећа.
Још могу да наследим твоје светло лице
и бол који у костима цвета,
да би празнина добила име,
огласила се међу речима што створише све.
Не моли за мене!
Хвалим овај свет без беса.
Искупила сам смрт своју
сузама:
Нека ми је допуштена!
Страст
Не заслужујем више
Била сам немирно семе које расте
на штету спокоја
још у утроби
Хтела сам увек више
од педља земље која ме држи
која ми намеру не зна
Некад сам и људска срца шибала
речима
Побунила се против створитеља
пожелех да доживим лепоту
на далеком путу
Можда то беше грех
у очима вашим
Слобода коју сам освојила
Увек ме је око врата стезала
одузимала дах
имала ледене руке
Постала сам луталица
ради лутања
Да бих вам добацила у лице шаку песка
коју нађох на обали нашег села
Тамо је протицала река
Разумела сам је
и била проглашена вештицом
јер разумем говор воде
А вода не доноси добро, рекосте
само ишчупана стабла и надуте рибе
Поквасила ју је отровна киша
с неба, да
Ипак,
Да није те реке тог дебла те клетве
Можда би моја страст имала лепше име
али ми не би заробила срце
вечном глади
|
