detalj slike: KRK Art dizajn

NADREALISTIČKE SLIKE SVAKODNEVICE

(Jelena Šarković „Dete prašnjavih puteva“, Mladenovac: Presnig, 2023)

Prof. dr Slađana Milenković

Ime pesnikinje Jelene Šarković novo je na književnoj sceni Srbije, treba ga zapamtiti jer najavljuje pesnikinju velikog talenta i mnogolikih pojavnosti u literaturi. Kao dramaturg po obrazovanju, predoređena je za pisanje, iako ima nekoliko napisanih dramskih tekstova, dok čeka da budu postavljeni na scenu, izvedeni i tako oživeli, odlučila je da se predstavi svojim pesmama, radovima u stihu. Pesnički prvenac objavljen je kao pohvaljen rukopis na književnom konkursu Presinga, nezavisne izdavačke kuće koja tim putem pomaže talentima da zablistaju. Inače, pesnikinja je bila finalista najstarije književne manifestacije za mlade pesnike do 27 godina, Festivalu poezije mladih u Vrbasu 2023. godine, gde sam i sama učestvovala daleke 1996, što me i sentimentalno vezuje za njeno stvaralaštvo, ali nedvojbeno učešće na ovom uglednom festivalu oznaka je i dokaz kvaliteta.

Pesme u prvoj knjizi Jelene Šarković razvrstane su u cikluse: Kolevka, Devojčica, Drugo biće i Staklena palata, prateći sled ljudskog života i trajanja asociraju na gradacijsko iskustvo, kako se od postanja, od „Deteta prašnjavih puteva“ kako je naslovila knjigu, od devojčice preobražava u drugo biće, u staklenu palatu, dakle u nešto raskošno, ali još uvek krhko sa potrebom da dalje raste.

Kako piše u prvoj pesmi Lepljiv dan, obraćajući se drugoj polovini, muškom principu, prvo slikajući urbane detalje koji se vide iz,recimo, nekakve letnje bašte ili sa klupe u praku, zaključujeda je čitava pesnička slika narasla u sopstvenoj negaciji jer kako kaže:

„Nego si ti, dragi moj

taj dan bio nepodnošljiv.“

U vokativu dragi moj, ovde nije ljubavni uzdah već ironično obraćanje, što pravi otklon od ljubavne poezije na tragu romantičara i vodi nas ka modernoj i postmodernoj lirici.

Stakleni vrhovi drveća, takvi su jer su pod ledom, ali pesnikinja vidi ono što ne vide drugi ljudi, vidi kako se za te vrhove drže martovski duhovi u istoimenoj pesmi i kako se otpuštaju ka zvezdama u nekom svom redu, dok Mesečina vodi zapečaćeno kolo sanjovog marta, što je snažna pesnička slika. Sve to pesnikinja vidi kao plodove prošlosti i stremi dalje, da šuštimo preglasno i živmo prejako, iznad svih divljih životinja.

Podležući čarima pesama, čitalac se istinski sreće sa samim sobom, to ne može kao konzument digitalnih medija ili medija uopšte. Čitajući poeziju, doživljavamo katarzu, duhovno pročišćenje. Ne treba da čudi zašto pesnikinja traži načine oneobičavanja iskaza, pesničkih slika, pribegavajući oksimoronu, ironiji i sličnim stilskim figurama, jer ona pripada generaciji novog doba, koji su zatrpani informacionim sadržajima čitavom salvom podataka i podsticaja koji u stvari otupljulju duh, zato ona poezijom želi da probudi. Kako u pesmi može da precizno voli isto kao što precizno lete meci bitisanje vidi kao ljubičastu vrpcu, nagoveštavajući tom bojom koja simboliše bogatstvo ali i kraj, smrt,da će uskoro koren biti presečen.

Nadrealistička poetika utkana je u njene stihove, inspirisana slikama svakodnevice iskrivljenim poput Dalijevih slika, recimo u stihu: Udaljena košljoriba zelenih dužica ili kad se pesnikinji gelenderi krive oko nogu. Stihovi izviru iz iracionalnog, negirajući logiku Jelena Šarković gradi poetske slike, skandalizujući stvarnost, negirajući osveštanu predstavu o svetu, prikazuje kako očigledno ne mora da bude istina, ne mora da bude pouzdano, izneveravajući iskustvo i pokazujući nepouzdanost logičkog zaključivanja, reaktelizuje nadrealističko nasleđe. Njene maštovite slike građene su, ne na pomeranju sintakse, kako su to svetski, pre svega fransucki nadrealisti činili, već na igri rečima, kako su to radili srpski pisci, uz dodatak socijalnog i erotskog momenta u povremeno fantazmagoričnoj stvarnosti, koja ne poznaje linearno vreme. Osvedočene izrazite poetske slike snažno deluju, ostavljaju utisak na čitaoce, a teme o kojima peva su društvo, svakodnevica, ljubav, odrastanje, život, nebo, kuće,ljudi...

Česti prostori pesnikinje su kuće, balkoni, (svako ko prošeta po martu zna suštinu balkona) terasa crvene cigle, njen pesnički subjekt ide ulicom, sklupča se uz zgradu, klizi preko krovova i krade crep da ukućani pogledaju gore, kako bi uspostavili vertikalu sa nebom. Urabni pejzaži, okvir su za pesmu, često se poetesa stapa sa predelom, zapertla nebo i legne i zaspi na njegovom svodu.

Ne piše često u prvom licu, uglavnom sagledava svet iz pozicije ženskog subjekta, za koji se može pretpostaviti da je pesnikinja, ali ona je poput lika u nekoj drami, treće lice - ONA. U pesmama su dati i događaji, priče, doživaljaji koji su povod za pesmu i koji izazivaju emocije i mogu se po tome, kao i po dijalozima ili direktnom obraćanju, u vidu scenskih replika dovesti u vezu sa dramskim žanrom. Kad piše u prvom licu, uglavnom se obraća muškom principu, koji je bitan za njeno poimanje sveta, ali nije uvek blizak.

Eksperimentisanje s rečima, igranje, kraći, slobodan stih bez rimovanja, pesme kraće, eliptične vrlo retkeduže forme, uobičajeno se završavaju poentom u kojoj je sadržan i obrt koji ponekad iznenađuje. Jezik je svakodnevni, logično vezan za urbane pejzaže, a izraz jezgrovit i bogat smislom, sadržajem.

Trideset tri pesme, simbolično, koliko je Hrist imao godina kada je razapet, označavaju da je spisateljica Jelena Šarković zrela i da je doživela metamorfozu u poeziji, te se sad duhovno ovaplotila u stihu. Kičma ima 33 pršljena, a zbirka se završava pesmom sa tim naslovom. Simbolika broja 33 veoma je mnogo raširena u umetnosti, ne samo književnoj, taj broj je veoma značajan u hrišćanstvu zbog pomenute Hristove 33 godine, pored toga veruje se da su mnoge istorijske ličnosti poživele isto toliko, kao recimo Aleksandar Makedonski. Pridaje mu se značaj i kao anđeoskom broju koji podstiče duhovno prosvetljenje najčešće kroz kreativnost, ima verske konotacije, a vezane su za odgovornost, mudrost ali i snagu.

Smatra se moćnim kao mistični broj, simbol univerzalne ljubavi, recimo 33 slova čine rusku azbuku, a u bajakama slovenskih naroda dosta je korišćen kad se spominju 33 bogataša ili nevolje, 33 godine prođe dok Sunce ne izađe na potpuno istom mestu na horizontu. Simbolika ovog broja povezuje se sa uzvišenim, podseća na veru u sopstvenu intuiciju, kako je autorka savladala neke životne lekcije koje su je dovele na izvor poezije, tako i drugima može i želi da pomogne svojim stihovima. Sigurna sam da će ova knjiga obogatiti police ljubitelja poezije i da će je često uzimati i čitati iznova.

PODELITE OVAJ TEKST NA: