детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАДРЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ СВАКОДНЕВИЦЕ

(Јелена Шарковић „Дете прашњавих путева“, Младеновац: Пресниг, 2023)

Проф. др Слађана Миленковић

Име песникиње Јелене Шарковић ново је на књижевној сцени Србије, треба га запамтити јер најављује песникињу великог талента и многоликих појавности у литератури. Као драматург по образовању, предоређена је за писање, иако има неколико написаних драмских текстова, док чека да буду постављени на сцену, изведени и тако оживели, одлучила је да се представи својим песмама, радовима у стиху. Песнички првенац објављен је као похваљен рукопис на књижевном конкурсу Пресинга, независне издавачке куће која тим путем помаже талентима да заблистају. Иначе, песникиња је била финалиста најстарије књижевне манифестације за младе песнике до 27 година, Фестивалу поезије младих у Врбасу 2023. године, где сам и сама учествовала далеке 1996, што ме и сентиментално везује за њено стваралаштво, али недвојбено учешће на овом угледном фестивалу ознака је и доказ квалитета.

Песме у првој књизи Јелене Шарковић разврстане су у циклусе: Колевка, Девојчица, Друго биће и Стаклена палата, пратећи след људског живота и трајања асоцирају на градацијско искуство, како се од постања, од „Детета прашњавих путева“ како је насловила књигу, од девојчице преображава у друго биће, у стаклену палату, дакле у нешто раскошно, али још увек крхко са потребом да даље расте.

Како пише у првој песми Лепљив дан, обраћајући се другој половини, мушком принципу, прво сликајући урбане детаље који се виде из,рецимо, некакве летње баште или са клупе у праку, закључуједа је читава песничка слика нарасла у сопственој негацији јер како каже:

„Него си ти, драги мој

тај дан био неподношљив.“

У вокативу драги мој, овде није љубавни уздах већ иронично обраћање, што прави отклон од љубавне поезије на трагу романтичара и води нас ка модерној и постмодерној лирици.

Стаклени врхови дрвећа, такви су јер су под ледом, али песникиња види оно што не виде други људи, види како се за те врхове држе мартовски духови у истоименој песми и како се отпуштају ка звездама у неком свом реду, док Месечина води запечаћено коло сањовог марта, што је снажна песничка слика. Све то песникиња види као плодове прошлости и стреми даље, да шуштимо прегласно и живмо прејако, изнад свих дивљих животиња.

Подлежући чарима песама, читалац се истински среће са самим собом, то не може као конзумент дигиталних медија или медија уопште. Читајући поезију, доживљавамо катарзу, духовно прочишћење. Не треба да чуди зашто песникиња тражи начине онеобичавања исказа, песничких слика, прибегавајући оксиморону, иронији и сличним стилским фигурама, јер она припада генерацији новог доба, који су затрпани информационим садржајима читавом салвом података и подстицаја који у ствари отупљуљу дух, зато она поезијом жели да пробуди. Како у песми може да прецизно воли исто као што прецизно лете меци битисање види као љубичасту врпцу, наговештавајући том бојом која симболише богатство али и крај, смрт,да ће ускоро корен бити пресечен.

Надреалистичка поетика уткана је у њене стихове, инспирисана сликама свакодневице искривљеним попут Далијевих слика, рецимо у стиху: Удаљена кошљориба зелених дужица или кад се песникињи гелендери криве око ногу. Стихови извиру из ирационалног, негирајући логику Јелена Шарковић гради поетске слике, скандализујући стварност, негирајући освештану представу о свету, приказује како очигледно не мора да буде истина, не мора да буде поуздано, изневеравајући искуство и показујући непоузданост логичког закључивања, реактелизује надреалистичко наслеђе. Њене маштовите слике грађене су, не на померању синтаксе, како су то светски, пре свега франсуцки надреалисти чинили, већ на игри речима, како су то радили српски писци, уз додатак социјалног и еротског момента у повремено фантазмагоричној стварности, која не познаје линеарно време. Осведочене изразите поетске слике снажно делују, остављају утисак на читаоце, а теме о којима пева су друштво, свакодневица, љубав, одрастање, живот, небо, куће,људи...

Чести простори песникиње су куће, балкони, (свако ко прошета по марту зна суштину балкона) тераса црвене цигле, њен песнички субјект иде улицом, склупча се уз зграду, клизи преко кровова и краде цреп да укућани погледају горе, како би успоставили вертикалу са небом. Урабни пејзажи, оквир су за песму, често се поетеса стапа са пределом, запертла небо и легне и заспи на његовом своду.

Не пише често у првом лицу, углавном сагледава свет из позиције женског субјекта, за који се може претпоставити да је песникиња, али она је попут лика у некој драми, треће лице - ОНА. У песмама су дати и догађаји, приче, доживаљаји који су повод за песму и који изазивају емоције и могу се по томе, као и по дијалозима или директном обраћању, у виду сценских реплика довести у везу са драмским жанром. Кад пише у првом лицу, углавном се обраћа мушком принципу, који је битан за њено поимање света, али није увек близак.

Експериментисање с речима, играње, краћи, слободан стих без римовања, песме краће, елиптичне врло реткедуже форме, уобичајено се завршавају поентом у којој је садржан и обрт који понекад изненађује. Језик је свакодневни, логично везан за урбане пејзаже, а израз језгровит и богат смислом, садржајем.

Тридесет три песме, симболично, колико је Христ имао година када је разапет, означавају да је списатељица Јелена Шарковић зрела и да је доживела метаморфозу у поезији, те се сад духовно оваплотила у стиху. Кичма има 33 пршљена, а збирка се завршава песмом са тим насловом. Симболика броја 33 веома је много раширена у уметности, не само књижевној, тај број је веома значајан у хришћанству због поменуте Христове 33 године, поред тога верује се да су многе историјске личности поживеле исто толико, као рецимо Александар Македонски. Придаје му се значај и као анђеоском броју који подстиче духовно просветљење најчешће кроз креативност, има верске конотације, а везане су за одговорност, мудрост али и снагу.

Сматра се моћним као мистични број, симбол универзалне љубави, рецимо 33 слова чине руску азбуку, а у бајакама словенских народа доста је коришћен кад се спомињу 33 богаташа или невоље, 33 године прође док Сунце не изађе на потпуно истом месту на хоризонту. Симболика овог броја повезује се са узвишеним, подсећа на веру у сопствену интуицију, како је ауторка савладала неке животне лекције које су је довеле на извор поезије, тако и другима може и жели да помогне својим стиховима. Сигурна сам да ће ова књига обогатити полице љубитеља поезије и да ће је често узимати и читати изнова.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: