detalj slike: KRK Art dizajn

ISPOVEST

Ja, Polibije,

star 51 godinu,

doživeh i za Rimljanina

i za klesara

i udovca

duboku starost.

Ne radih panteone

i mauzoleje,

sem nekih golubova

na stubu grobnice careve kćeri.

Naučio sam

da razlikujem cement od betona,

vulkanski pepeo iz Albanije i sa Etne,

skorojeviće od filozofa

i vladare od krčmara.

Izveštio se

u smanjivanju ušiju i noseva,

sa popravkama pukotina

i u laganju potomcima.

Teško dišem,

iako redovno kozije mleko pijem

i bosiljkom se kadim.

Traže me i hrišćani,

ali o tome nerado govorim.

Za smrt sam svoju

spremio ostatke

iz jedne vile pseudopatricija

koji ne poznavahu cenu kamena.

Samo da glavu zamenim,

štedljivo, na gvozdenu šipku,

prebojim…

mada će i to

kiša,

gljivice

i vreme,

mnogo vekova kasnije

u pesmu pretvoriti.

INVENTAR

Među policama čuvam sitnice.

Prašnjave, zaboravljene.

Nadom pritiskam papire

koji se pretvaraju u isplažene sendviče.

Ukoričene misli na molove i bitove,

kilogrami metafora,

dva prsta naslaganih,

ukiseljenih života.

Čemu to, pesniče?

Jesi li gladan, sine?

Na najvišim rafovima,

u senci zapakovanih jubileja,

nižu se patuljci i porcelani,

sasušeni buketi razglednica,

ogledala i fotografije,

knjige i računi,

izgubljeni delovi olovaka,

novčići i svećnjaci smisla.

Šta će vam to, gospodine?

Treba li ti pomoć, mladiću?

Popunjavam preostale kolone

zapisnika po sećanju,

ređam hrbate knjiga,

poleglih i evidentiranih,

pravim raspored

kao dete od drvenih blokova.

Otkucavaju toplomeri,

hlade se satovi…

Živ li si, prijatelju?

Čemu sve to, pesniče?

NISU NAS UČILI(nokturno)

Nisu nas učili, dragi Fedre,

da sloboda stanuje u nama,

dok smo je mi, uzaludno,

u grbavim zastavama pevali.

Nisu hteli, morali su, kažu.

Počeli da veruju,

bez trunke svetla u sebi,

u baklje doglasnice sa plakata.

Nismo saznali nikada,

naročito ne u školama,

daveći se sa Gilgamešom

i pozirajući Dorijanu Greju

da je važno samo

ko će ti na kraju ruku držati.

Izgubili smo igru, dragi moj,

lažnu trku, sa pravilima izmišljenim:

brže, više, jače, bolje,

veće, važnije, pametnije...

... pa opet isto,

kako kockice i karte pokažu.

Ne naučismo ni lepše,

ni skromnije,

verujući da nismo krivi,

ne znajući

da istina ne mora da bude uverljiva,

a da laž u tim okovima živi.

Nisu nas učili,

samo prenosili.

Ni mi nismo slušali.

Ali smo,

kasnije,

klimoglav dali.

Zato smo, dragi Fedre,

danas

u veličini tako mali

Manji od svitaca,

zalutalih u roj muva.

Ne postoji promena duha

koja telo ume da čuva.

DOBRO SAM

Dobro sam,

hvala na pitanju,

lažem svakodnevno i sebe i druge.

Dobro sam,

Nije to ništa

Tek tako, dobro, bez cilja…

ništa što ne bi moglo da se udavi u alkoholu,

preživi mentalne rakove

i smiri se lekovima na bazi bilja.

Dobro je,

ponavljam sebi

držeći se zubima za vazduh.

Ponekad i kažem nešto kao:

“Onako… bilo je i boljih dana”,

našalim se na račun

ubica i hohštaplera

I svojih stečenih mana…

(o, zimo našeg nezadovoljstva,

o, jesenja tugo)

… ali to traje kratko.

A boli posle – dugo.

Naročito ako vidim

zbunjeni i sažaljivi osmeh odobravanja,

neverice i lažnog razumevanja.

Kada shvatim da “Kako si”

uopšte ne traži odgovor.

I da se znak pitanja

čak ni u pesmi ne podrazumeva.

Katkad samo klimnem glavom,

mahnem ušima,

razvučem usta ispod maske.

Svoje “Dobro sam” i nosim kao masku,

da zaštitim druge.

Nosim ga kao placentu bola.

Nosim ga kao maramicu u džepu.

Kao ikonicu iz doba kuge.

Dobro sam,

ubedim sebe time

dok naizmenično, suludo,

slušam u glavi Ded Kenedis,

pa Najveće hitove Luja Prime.

(u nedostatku bilo kakvog reda,

pokušavam da reči sredim u rime)

Nikako uz Harisa Džinovića,

jer ipak mi je dobro.

I nije baš dotle došlo.

Brate, buraze, kume i pobro!

“Dobro sam”,

bile su poslednje misli

rabina u Aušvicu,

pesnika u Sibiru,

radnika na skeli

i glave nosoroga na zidu

Dobro sam,

poslednje što je svitac,

posle prolaska dupeta kroz glavu

imao u vidu.

“Dobro je.

Sa ove udaljenosti

ni slona ne bi mogli da…”

(ovde, ironično, poslednje reči

nekog generala idu)

Padam sa najvišeg sprata.

I vidim komšinicu kako se presvlači.

Tonem, ali imam dah.

To se vremenom nauči.

Opija me bademasti miris otrova.

Sladak je, poput zrelih smokava.

Dobro je.

Za sada je dobro.

A vi, kako ste?

KAKO JOSIF BRODSKI NIJE DOBIO NOBELOVU NAGRADU

Buenas noches.

Don't mind the roaches.

Joseph Brodsky

Josif,

nesuđeni društveni parazit,

emigrant i laureat,

za početak ima braću

(kako dolikuje biblijskom imenu

i istoriji literature, vidi pod: Man, Tomas)

Živi u najmanje dvoiposobnom stanu,

roditelji su članovi partije

i ne poseduju nijedan primerak „Zaratustre“

(ili ga imaju utopljenog u plavi niz iznad troseda)

U crkvu nikad ne zalazi, čak ni iz radoznalosti.

Plače za Staljinom,

odriče se jevrejskog porekla Brodskih,

ne tuku ga u školi u kojoj ređa odlične ocene

(na ponos roditelja više srednje klase)

Već sada je jasno da zanimanja kao što su:

ložač, fotograf i mrtvozornik

nisu za njega,

da mu sužene pantalone ne stoje dobro

i da Ana Ahmatova

i nije neka pesnikinja.

U zatvor dospeva samo zbog mahinacija

na radnom mestu činovnika,

tek izašlog sa studija.

Ali to kraje kratko i pokajnički,

pravda se mladošću i drugovima.

Puca od zdravlja, zamišlja da je mačak,

ali više mu se sviđaju rasni psi,

stenice viđa samo u biološkim atlasima,

pije vino umesto votke,

prevodi Gorkog na engleski,

umesto da ga Danojlić

sa jezikom Belog Anđela upoznaje.

Odlazi u Beč turistički,

i tamo shvata svu jalovost Zapada

u vreme Minhenskih igara smrti.

Drug Brodski ulazi u čitanke,

hvali ga Jevtušenko.

I nije upoznao Smrt u Veneciji,

sem istoimenog filma,

koji mu je, nastran,

ogadio sve kanale,

ali najmanje onaj u kome je živeo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: