детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСПОВЕСТ

Ја, Полибије,

стар 51 годину,

доживех и за Римљанина

и за клесара

и удовца

дубоку старост.

Не радих пантеоне

и маузолеје,

сем неких голубова

на стубу гробнице цареве кћери.

Научио сам

да разликујем цемент од бетона,

вулкански пепео из Албаније и са Етне,

скоројевиће од филозофа

и владаре од крчмара.

Извештио се

у смањивању ушију и носева,

са поправкама пукотина

и у лагању потомцима.

Тешко дишем,

иако редовно козије млеко пијем

и босиљком се кадим.

Траже ме и хришћани,

али о томе нерадо говорим.

За смрт сам своју

спремио остатке

из једне виле псеудопатриција

који не познаваху цену камена.

Само да главу заменим,

штедљиво, на гвоздену шипку,

пребојим…

мада ће и то

киша,

гљивице

и време,

много векова касније

у песму претворити.

ИНВЕНТАР

Међу полицама чувам ситнице.

Прашњаве, заборављене.

Надом притискам папире

који се претварају у исплажене сендвиче.

Укоричене мисли на молове и битове,

килограми метафора,

два прста наслаганих,

укисељених живота.

Чему то, песниче?

Јеси ли гладан, сине?

На највишим рафовима,

у сенци запакованих јубилеја,

нижу се патуљци и порцелани,

сасушени букети разгледница,

огледала и фотографије,

књиге и рачуни,

изгубљени делови оловака,

новчићи и свећњаци смисла.

Шта ће вам то, господине?

Треба ли ти помоћ, младићу?

Попуњавам преостале колоне

записника по сећању,

ређам хрбате књига,

полеглих и евидентираних,

правим распоред

као дете од дрвених блокова.

Откуцавају топломери,

хладе се сатови…

Жив ли си, пријатељу?

Чему све то, песниче?

НИСУ НАС УЧИЛИ(ноктурно)

Нису нас учили, драги Федре,

да слобода станује у нама,

док смо је ми, узалудно,

у грбавим заставама певали.

Нису хтели, морали су, кажу.

Почели да верују,

без трунке светла у себи,

у бакље догласнице са плаката.

Нисмо сазнали никада,

нарочито не у школама,

давећи се са Гилгамешом

и позирајући Доријану Греју

да је важно само

ко ће ти на крају руку држати.

Изгубили смо игру, драги мој,

лажну трку, са правилима измишљеним:

брже, више, јаче, боље,

веће, важније, паметније...

... па опет исто,

како коцкице и карте покажу.

Не научисмо ни лепше,

ни скромније,

верујући да нисмо криви,

не знајући

да истина не мора да буде уверљива,

а да лаж у тим оковима живи.

Нису нас учили,

само преносили.

Ни ми нисмо слушали.

Али смо,

касније,

климоглав дали.

Зато смо, драги Федре,

данас

у величини тако мали

Мањи од свитаца,

залуталих у рој мува.

Не постоји промена духа

која тело уме да чува.

ДОБРО САМ

Добро сам,

хвала на питању,

лажем свакодневно и себе и друге.

Добро сам,

Није то ништа

Тек тако, добро, без циља…

ништа што не би могло да се удави у алкохолу,

преживи менталне ракове

и смири се лековима на бази биља.

Добро је,

понављам себи

држећи се зубима за ваздух.

Понекад и кажем нешто као:

“Онако… било је и бољих дана”,

нашалим се на рачун

убица и хохштаплера

И својих стечених мана…

(о, зимо нашег незадовољства,

о, јесења туго)

… али то траје кратко.

А боли после – дуго.

Нарочито ако видим

збуњени и сажаљиви осмех одобравања,

неверице и лажног разумевања.

Када схватим да “Како си”

уопште не тражи одговор.

И да се знак питања

чак ни у песми не подразумева.

Каткад само климнем главом,

махнем ушима,

развучем уста испод маске.

Своје “Добро сам” и носим као маску,

да заштитим друге.

Носим га као плаценту бола.

Носим га као марамицу у џепу.

Као иконицу из доба куге.

Добро сам,

убедим себе тиме

док наизменично, сулудо,

слушам у глави Дед Кенедис,

па Највеће хитове Луја Приме.

(у недостатку било каквог реда,

покушавам да речи средим у риме)

Никако уз Хариса Џиновића,

јер ипак ми је добро.

И није баш дотле дошло.

Брате, буразе, куме и побро!

“Добро сам”,

биле су последње мисли

рабина у Аушвицу,

песника у Сибиру,

радника на скели

и главе носорога на зиду

Добро сам,

последње што је свитац,

после проласка дупета кроз главу

имао у виду.

“Добро је.

Са ове удаљености

ни слона не би могли да…”

(овде, иронично, последње речи

неког генерала иду)

Падам са највишег спрата.

И видим комшиницу како се пресвлачи.

Тонем, али имам дах.

То се временом научи.

Опија ме бадемасти мирис отрова.

Сладак је, попут зрелих смокава.

Добро је.

За сада је добро.

А ви, како сте?

КАКО ЈОСИФ БРОДСКИ НИЈЕ ДОБИО НОБЕЛОВУ НАГРАДУ

Buenas noches.

Don't mind the roaches.

Joseph Brodsky

Јосиф,

несуђени друштвени паразит,

емигрант и лауреат,

за почетак има браћу

(како доликује библијском имену

и историји литературе, види под: Ман, Томас)

Живи у најмање двоипособном стану,

родитељи су чланови партије

и не поседују ниједан примерак „Заратустре“

(или га имају утопљеног у плави низ изнад троседа)

У цркву никад не залази, чак ни из радозналости.

Плаче за Стаљином,

одриче се јеврејског порекла Бродских,

не туку га у школи у којој ређа одличне оцене

(на понос родитеља више средње класе)

Већ сада је јасно да занимања као што су:

ложач, фотограф и мртвозорник

нису за њега,

да му сужене панталоне не стоје добро

и да Ана Ахматова

и није нека песникиња.

У затвор доспева само због махинација

на радном месту чиновника,

тек изашлог са студија.

Али то краје кратко и покајнички,

правда се младошћу и друговима.

Пуца од здравља, замишља да је мачак,

али више му се свиђају расни пси,

стенице виђа само у биолошким атласима,

пије вино уместо вотке,

преводи Горког на енглески,

уместо да га Данојлић

са језиком Белог Анђела упознаје.

Одлази у Беч туристички,

и тамо схвата сву јаловост Запада

у време Минхенских игара смрти.

Друг Бродски улази у читанке,

хвали га Јевтушенко.

И није упознао Смрт у Венецији,

сем истоименог филма,

који му је, настран,

огадио све канале,

али најмање онај у коме је живео.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: