|
|
|
UZMI, ALI NE DEO OD OVOG TRENUTKA  | Vesna Mikić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Olupina
Kad ljubav nestane, čovek je poput olupine nasukanog broda. Ustaje, muči se uči se da ponovo sam hoda. Gleda, a ne vidi čuje, a ne sluša i taj osećaj da se raspada i telo i duša... Kad ljubav nestane, sve se nekako utiša, prestane. Svi su ti krivi i niko nije kriv dišeš napola, nit' mrtav, nit' živ tražiš u sebi krivca i raznorazna opravdanja za mukotrpna glasna ćutanja i mučiš se da tačku staviš na sva ta uzaludna nadanja. Kad ljubav nestane, u srcu potisneš sve uspomene. Krhotine sebe počinješ da lepiš trudiš se da ponovo uzletiš da kreneš dalje, opet veruješ da se životu iznova raduješ. Al' ne da ožiljak od stare rane, peče, zaboli, krvari... I tako, dok zarasta, brojiš dane.
Trenutak svetlosti
Ah, ti, noći crna ko neman dvoglava nadvila se nad svanućem moga bića zar nisi sita?! Uzmi, ali ne deo od ovog trenutka već, nešto od mojih starih priča. Jer, ti se bolom hraniš od tuge rasteš a ovaj trenutak svetli ko zvezda repatica, seče ko Anduril u Aragornovim rukama po sredini,smelo ne kao ti, podmuklo u tišini. Idi, ostavi mi ovaj trenutak ko seme, da sreću zasadim možda se primi, možda se razlista u ovoj tmini..
Ženo
Otvori oči, progledaj, vidi glavom gore, ne staj, idipod tvojim nogama zemlja nek puca diši, živu, dok srce ti kuca.Napravi korak, smelo kreni pojavom svojom šarmiraj, pleni velika srca, dušom k'o more pokidaj stege ti ženski stvore.Posebna, jaka, topla i snena ne gubi vreme, ne časi trena za sebe uvek najbolje traži krši tabue, ništa ne važi.Mokra i bosa po kiši pleši ne traži nikog da te uteši tvoja je rana, tvoje su suzene kuni život kada ti uzme.Ostavi trag za sva vremenak'o,nasred mora bela stenaneka se brodovi o tebe lome ne robuj nikom, sem srcu svome.Očima miluj, rukama vidajsve rane ovog kvarnoga sveta rečima slatkim iz tvojih usta nek' svako zlo u dobro procveta.'Ćerka, sestra, majka i žena u ratu i miru heroinaljubav je tvoja karta, vrlina sledbenik pravde i dobra vila.Od Boga stvorena za sva vremena nežna i jaka, savršena...ko miris najboljeg zemaljskog cvetana ulazu i izlazu kapija sveta.
Život
Život je kao burna reka ona ne staje nikog ne čeka stihijski pred sobom valja i nosi bogatoga i onog ko prosi. Život nije linija prava već kao reka duga krivudava negde je brza, a negde spora al’ uvek stigne do nekog mora. Nekom je mutna, nekome bistra na njenom putu je prepreka trista i samo onaj ko dobro pliva u njenoj lepoti može da uživa. Ako se drzneš da joj prkosiš da se sa njenom silinom nosiš da njenim tokom kreneš uzvodno spremna je da te povuče na dno. Uzvodno ne možeš u trenu shvatiš na početnu tačku odmah se vratiš. Zato, uživaj, manje prkosi kada se umoriš pusti da te nosi Bitno je znati da dobro ploviš da se sa njenim ćudima boriš jer sreća je samo dok se njome pliva, da bezbedno stigneš do svoga cilja.
Oprosti mi
Oprosti mi što si još uvek u svemu mojemu što te ne puštam da iz mene istečeš kroz vreme što se još uvek svemu tvojemu divim, što ne umem da krenem dalje da te u prošlosti ostavim od nas se zauvek ođavim, da živim. Oprosti mi što ne znam kako da se bez naših sitnih radosti snađem što ne puštam da tvoj miris sa moje kože izvetri da novi smisao u nečemu ili nekom, tamo, pronađem.
Oprosti mi što te toliko dugo u mašti oživljavam što se ne mirim da bez tebe starim pa sve naše greške uporno ispravljam što te i dalje raširenih ruku čekam što te tamo gde pripadaš ne ostavljam. Oprosti mi Za sve ono što nisam, a htela sam za sve ono što jesam a hrabrosti da završim imala nisam što te kao svetu tajnu čuvamšto te se danju bezuspešno odričem a noću dok ne promuknem, dozivam. Oprosti...
|
