детаљ слике: КРК Арт дизајн

Олупина

Кад љубав нестане,

човек је попут олупине

насуканог брода.

Устаје, мучи се

учи се да поново сам хода.

Гледа, а не види

чује, а не слуша

и тај осећај да се распада

и тело и душа...

Кад љубав нестане,

све се некако утиша, престане.

Сви су ти криви и нико није крив

дишеш напола, нит' мртав, нит' жив

тражиш у себи кривца

и разноразна оправдања

за мукотрпна гласна ћутања

и мучиш се да тачку ставиш

на сва та узалудна надања.

Кад љубав нестане,

у срцу потиснеш све успомене.

Крхотине себе почињеш да лепиш

трудиш се да поново узлетиш

да кренеш даље,

опет верујеш да се животу изнова радујеш.

Ал' не да ожиљак од старе ране,

пече, заболи, крвари...

И тако, док зараста, бројиш дане.

Тренутак светлости

Ах, ти, ноћи црна

ко неман двоглава

надвила се

над сванућем мога бића

зар ниси сита?!

Узми, али не део од овог тренутка

већ, нешто од мојих старих прича.

Јер, ти се болом храниш

од туге растеш

а овај тренутак светли

ко звезда репатица,

сече ко Андурил у Арагорновим рукама

по средини,смело

не као ти, подмукло у тишини.

Иди, остави ми овај тренутак ко семе,

да срећу засадим

можда се прими,

можда се разлиста у овој тмини..

Жено

Отвори очи, прогледај,

види главом горе, не стај, иди

под твојим ногама земља нек пуца 

диши, живu, док срце ти куца.

Направи корак,

смело крени појавом својом шармирај,

плени велика срца,

душом к'о море 

покидај стеге ти женски створе.

Посебна, јака, топла и снена 

не губи време, не часи трена 

за себе увек најбоље тражи 

крши табуе, ништа не важи.

Мокра и боса по киши плеши 

не тражи никог да те утеши 

твоја је рана, твоје су сузе

не куни живот када ти узме.

Остави траг за сва временак'о,

насред мора бела стена

нека се бродови о тебе ломе 

не робуј ником, сем срцу своме.

Очима милуј, рукама видај

све ране овог кварнога света 

речима слатким из твојих уста 

нек' свако зло у добро процвета.'

Ћерка, сестра, мајка и жена 

у рату и миру хероина

љубав је твоја карта,

врлина следбеник правде и добра вила.

Од Бога створена за сва времена 

нежна и јака, савршена...

ко мирис најбољег земаљског цвета

на улазу и излазу капија света.

Живот

Живот је као бурна река

она не стаје никог не чека

стихијски пред собом ваља и носи

богатога и оног ко проси.

Живот није линија права

већ као река дуга кривудава

негде је брза, а негде спора

ал’ увек стигне до неког мора.

Неком је мутна, некоме бистра

на њеном путу је препрека триста

и само онај ко добро плива

у њеној лепоти може да ужива.

Ако се дрзнеш да јој пркосиш

да се са њеном силином носиш

да њеним током кренеш узводно

спремна је да те повуче на дно.

Узводно не можеш у трену схватиш

на почетну тачку одмах се вратиш.

Зато, уживај, мање пркоси

када се умориш пусти да те носи

Битно је знати да добро пловиш

да се са њеним ћудима бориш

јер срећа је само док се њоме плива,

да безбедно стигнеш до свога циља.

Опрости ми

Опрости ми

што си још увек у свему мојему

што те не пуштам

да из мене истечеш кроз време

што се још увек свему твојему дивим,

што не умем да кренем даље

да те у прошлости оставим

од нас се заувек ођавим,

да живим.

Опрости ми

што не знам како

да се без наших ситних радости снађем

што не пуштам

да твој мирис са моје коже изветри

да нови смисао у нечему или неком,

тамо, пронађем. 

Опрости ми

што те толико дуго у машти оживљавам

што се не мирим да без тебе старим

па све наше грешке упорно исправљам

што те и даље раширених руку чекам

што те тамо где припадаш не остављам.

Опрости ми

За све оно што нисам,

а хтела сам за све оно што јесам

а храбрости да завршим имала нисам

што те као свету тајну чувам

што те се дању безуспешно одричем

а ноћу док не промукнем, дозивам.

Опрости...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: