detalj slike: KRK Art dizajn

IVAN VASILjEVIČ PEŠEHONOV

Kad rekoh dedi da sam se preselila u Ivanov stan, i kad mu objasnih da Ivan nije Srbin ni Jugosloven, on osu paljbu po špijunima i svim strancima koji dođu u našu državu samo da bi zapodenuli svađu i nervozno mi naredi da odmah tražim drugi stan jer će me taj dobročinitelj svakako iskoristiti na neki prljav način. Nisam poslušala dedu.

Ivanov stan nalazio se u Resavskoj ulici, bivšoj Generala Ždanova. Kuhinju, predsoblje i kupatilo delile smo s njim. On je stanovao u susednoj, manjoj, sobi. Mesto u centru grada, ali neobično tiho, nekako ušuškano pa sam se s vremenom prilagodila i osećala kao da sam u svom domu, na Oplencu, u Božurnji ili u kragujevačkim Šumaricama. Gradska buka se nije čula zato što su prozori bili okrenuti prema malom dvoriš­tu.

U vreme devedesetih, u vreme vladajućih globalnih laži i propagande i ličnih lomova, razgovori sa Ivanom značili su mi poluizgubljenu nadu. Raspadala se država, raspadala sam se ja i rušili su se svi temelji. Stalni pritisci, obećanja ružičaste budućnosti, opšta zbunjenost i jezivo osećanje da nekakva nemilosrdna mašina melje sve pred sobom, ismevanje tradicije i želje za samosvojnošću, prodor jednoličnih ritmova bubnjeva svakodnevno su nagoveštavali katastrofu, a Ivan je...

Ivan je bio živahan, pokretljiv, spreman za razgovor, radoznao i iznad svega dobronameran. Ne znam kako je osećao, ali je znao da se nađe u pravom trenutku ako mi je bila potrebna neka pomoć. Radovao se ako bi video da mi je nešto dobro učinio. S njiim sam često razgovarala o njegovom životnom putu, od rođenja u prostranstvima ruske zemlje, preko izbeglištva, pa sve do života u Beogradu. Zajedno smo rešavali male životne probleme i radovali se svakom susretu. Slušala sam kako mi prilikom svakog polaska na put govori rusku uzrečicu:

─ Ni puha, ni pera ─ i znala sam da će mi na putovanju biti lepo. Govorio je on tako mojoj deci, Ljilji i Ani, ali nekako je znao da je meni najpotrebniji, pa me je duže držao za ruku.

Jednog dana pozne jeseni, na povratku iz Božurnje, sretoh ga na ulici ispred našeg stana. Pozdravili smo se i razmenili nekoliko reči. Nosio je nekakvu kesu i kazao da ide u posetu staroj prijateljici, negde u gornjem delu Bulevara revolucije. Bilo je prilično kasno, počeo je da pada sneg, duvao je hladan vetar i ja sam ga upitala da li baš večeras mora da ide. Začuđeno me je pogledao i kratko odgovorio:

─ Pa njoj je potrebna moja pomoć!

Ostala sam da stojim nekoliko trenutaka i posmatrala kako jedva primetno vukući jednu nogu, uz velike napore svoje staračke snage, odlazi kroz vejavicu. Naramkivanje nisam primetila odmah kad smo se upoznali, a taj nedostatak vukao je od svoje najranije mladosti. I njemu je bila potrebna pomoć, ali pomislih, pomoć očekuje možda i nepokretna starica. Postidela sam se svog pitanja. Dirljivo prijateljstvo starijih. Kako se čovek uvek, i kada je star, može brinuti o drugima. Gde su granice ljudske dobrote i razumevanja? I nikada nije kasno za to.

Ivan Vasiljevič Pešehonov rodio se na severu Rusije, u selu Iskor, srez Čerdinj, Permska oblast.

─ Rođen sam tamo gde počinju široke reke ─ govorio je on dok smo, sedeći za okruglim stolom ispijali šolje čaja. Pre nego što sam upoznala Ivana, ja čaj nikada nisam pila, možda samo ponekad, kad sam bolesna.

Živeo je u dve domovine: prvo u Rusiji a posle u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslaviji, Srbiji. Ne mogu tačno da se setim kako se sve moja domovina zvala. SFRJ, SRJ… ne znam! Ne želim da mozak zamaram, hoću o Ivanu da govorim. Slušajte. Ivan je živeo u tri veka. Njegov život je sličan sudbini mnogih ljudi koji surovom igrom sudbine nađu utočište u dalekim krajevima, koji prihvataju novi način života i običaje u drugoj sredina, ali koji do poslednjeg daha u srcu i duši čuvaju onu po snazi neuništivu ljubav prema svojoj majci i svom domu, koji su ih naučili da život, prirodu, ljude, sreću i nesreću primaju na samo njima svojstven način. Spojio je u sebi dva naroda i dve zemlje i nikada ih, ni u najtežim časovima, nije razdvajao, samo je u dubini plavih očiju sačuvao sjaj beskrajnih ruskih prostranstava, a u jeziku nežnu melodičnost Puškinovog govora i mekotu nekih suglasnika što je odavalo njegovu rođenu nacionalnost.

─ Moj otac je bio baržestrojitelj ─ često je govorio moj dobri prijatelj..Ivanov otac je imao pogon za izradu šlepova. Posao je išao lepo i Pešehonovi su bili jedna od najbogatijih porodica u selu. Imali su kuću od kamena i cigle, na sprat, i u njoj su pored dede, babe i oca živela još dva strica, dok je treći po kojem je Ivan dobio ime živeo u dalekom Donbasu i radio je u rudniku Nelepovka.

Šlepove su gradili na ledu. Kraj Kolve je bilo jezero, možda rukavac ili tako nešto slično. Kada se voda zaledi, krajem jeseni, počela bi gradnja šlepova i trajala čitavu zimu. Pre početka proleća i ledoloma, kada počinje topljenje snega i leda na rekama, šlepovi bi bili već gotovi i nije bilo potrebno nikakvo porinuće. Jednostavno, šlepovi bi sami zaplovili rekom.

─ To su bili dani radosti i slavlja. Deda je bio zadovoljan obavljenim poslom, nagrađivao bi vešte majstore, veselje bi dugo trajalo. Posle nekoliko dana počinjala je priprema za gradnju novih šlepova, dovlačenje građe, obrada drveta i još mnogo poslova, koji su morali biti urađeni da bi bio sagrađen jedan šlep ─ pričao je Ivan.

Šlepovi bi zaplovili Kolvom, pa Višerom i dalje, drugim rečnim tokovima, prevozeći različitu robu. Parobrodi su plovili rekama pa su šlepove vukli i uzvodno. U Ivanovom sećanju ostali su dolasci i odlasci brodova, živost na obali, pozdravi na rastancima i radosni susreti, veseli radnici i ozbiljni trgovci, glasni uzvici i poneka pesma. Za Pešehonove su znali čak dole, niz Volgu.

─ S proleća, kada se otope snegovi, sve zaplovi u moru zelenila. Razlivene reke i rečice lenjo se vuku i nestaju u plavičastim daljinama, negde na horizontu, gde se spaja nebo sa zemljom. Od Iskora, ali i još severnije, počinje da se plete rečna široka mreža koja će se spojiti u ogromnu Volgu. Takođe, u Iskoru, kao da je moćni Ural izgubio snagu i uspavao se u beskrajnoj ravnici. Talasasti obronci i Poljud, poslednji uralski vitez, koji se ne može nazvati planinom, ali bi bilo uvredljivo nazvati ga bregom. Tamo smo odlazili na izlete dok sam učio školu. Već odatle mogli su se naslutiti u nedohvatnoj izmaglici daleki visovi Urala. S druge strane mamila je čudnom zagonetnošću daljina u kojoj je postojao drugačiji život, šire reke, veći gradovi, dve prestonice, šire ulice, raskošni dvorci, visoke zgrade. Voleo bih da vidim svoje školske drugove.

Pitala sam ga želi li da pišem svojim prijateljima u Moskvu, da se raspitamo o njegovim školskim drugo­vima.

─ Naravno, Tatjana, naravno ─ rekao bi pun srećne nade, a zatim bi nešto tišim glasom, ali sa istom nadom, dodao ─ samo, da se setim njihovih imena, da se setim svih njih i napraviću spisak!

Majku nije zapamtio, umrla je veoma mlada. Često je ulazio u sobu na spratu gde je uramljena u zlatasti okvir visila njena slika i činilo mu se da ga ona posmatra.

Najviše vremena provodio je s babom. Ona mu je pričala divne priče kako su, nekada davno, kroz Iskor putovali karavani prema Sibiru i kako su u manastiru Nirob pored monaha živeli prognanici, oni koji nisu bili po volji carskom prestolu, buntovnici ili nesrećnici, zločinci i izdajnici ili samo krivo oklevetani. Noću, dok je ušuškan u toploj postelji prizivao san, baba mu je pričala kako je njegova majka bila smirena i dobra. Govorila je i da će otac s nekog putovanja dovesti drugu ženu koja će mu zameniti majku. Išao je s babom na majčin grob, sahranili su je bili u crkvenu portu.

─ Stariji Pešehonovi su poklonili iskorskom hramu veliko zvono i učestvovali su u podizanju ograde ─ govorio je skromnošću prosjaka a ja verujem da je to zvono bilo zlatno.

Otac je putovao zimi i leti, nabavljao je građu za šlepove, gradio šlepove pa posle nadgledao njihovo pokretanje.

─ Kad bi otac došao kući, samo bi me pažljivo pogledao, pomilovao po glavi i zadovoljan slušao babine pohvale ─ govorio je Ivan a ja sam ga podsticala da govori što više zato što je on tada izgledao kao veseli dečak i kao da ponovo živi detinjstvo. Ako bih ja ustala sa stolice, ili ako bi me iz susedne sobe deca zvala, on bi odmah završio priču, ali je već u prvoj sledećoj prilici nastavljao:

─ Jednog dana otac se pojavio s novom ženom. Bio sam zbunjen i obradovao sam se kada mi nije odmah prišla. Sve posle bilo je nekako spontano. Nije mi mogla zameniti majku, ali je bila pažljiva, kao da se bojala da me ne uvredi. Zavoleo sam je, a i baba je bila tu da se nađe ako treba, da smiri i posavetuje. U kući smo tada imali telefon, a to je tek početak veka. Mnogi mi to ni danas ne veruju. Reke su bile bogate ribom. U šumama je bilo dosta pečuraka pa smo ih za zimu ostavljali u velike bačve. Eh, sve same idilične slike mirnog detinjstva koje nije moglo da nasluti nedokučivu igru sudbine.

Pri sledećem večernjem ispijanju čaja, bolom i srećom ispunjenom, Ivan me je ponovo, pričom, vodio sa sobom. Umirujuće su delovali zlatasta kubeta belih crkava na obalama reke, nizovi visokih kitnjastih breza i brodovi koji su se susretali i pozdravljali gromkim sirenama, naselja kraj obale, užurbanost na prista­niš­ti­ma, različitost ljudi u gomili, od otmene gospode do pijanih lađara, ribara i prosjaka, ravnica, koja se postepeno, uznemirena dalekim Uralom, pretvara u valovit kraj, gde se kriju daleki, usamljeni manastiri, beskrajne šume i vijugave plave zmije bogatih reka.

─ U školu sam išao najpre u Iskoru, a zatim, u srednju u Čerdinju. Nastave nije bilo zimi, ukoliko bi se temperatura spustila ispod minus dvadeset stepeni. Ako bi ujutru stegao dobar mraz, čim bismo ustali, pogledali bismo na crkvu. Istaknuta zastavica značila je da je vrlo hladno i da časova neće biti.

Čerdinj je bio pravi grad, i tu je Ivan prvi put video automobil, čak se u njemu i vozio. Nije mu se mnogo svidelo. Bilo mu je lepše uz zvonjavu praporaca i povike razuzdanih kočijaša. Putovao je na ekskurzije. Petro­grad, Moskva! Kočije i automobili na Nevskom pros­pektu, moskovske crkve i bazari. Električni tramvaji. Dani ispunjeni otkrićima i susretima, šarolike gomile čudnog sveta u raskošnim odelima, evropski odevena gospoda, ali i prosjaci pred crkvama.

─ Ostala mi je u nezaboravnom sećanju ekskurzija na Krim. To je bilo nešto mnogo više od đačkog školskog putovanja. Najpre brodom pa vozom. Vreme nas je lepo poslužilo. Bilo je više sunčanih dana... Nepregledna stepa, tamne šume pod svetlim nebom i posle svega, mastiljava širina Crnog mora. Vožnja tarantasom tamo gde se završavala železnička pruga. Prolazili smo pored bleštavih letnjikovaca iz kojih je odjekivala muzika. Prepoznavali smo arije, pa smo nastavljali da pevamo. Nismo osećali umor i jedva su nas profesori umirili pred spavanje. Ujutru smo izašli na obalu, zagazili u plićak i recitovali stihove, na radost svojih profesora. Pamtim da nam je najstariji profesor rekao da smo mi dobra deca i verovao je da ćemo mi biti nova Rusija. A kakva smo mi Rusija postali i gde se ona nalazi? Tu na obali Krima ili na nekom drugom dalekom mestu?

PODELITE OVAJ TEKST NA: