детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИВАН ВАСИЉЕВИЧ ПЕШЕХОНОВ

Кад рекох деди да сам се преселила у Иванов стан, и кад му објасних да Иван није Србин ни Југословен, он осу паљбу по шпијунима и свим странцима који дођу у нашу државу само да би заподенули свађу и нервозно ми нареди да одмах тражим други стан јер ће ме тај доброчинитељ свакако искористити на неки прљав начин. Нисам послушала деду.

Иванов стан налазио се у Ресавској улици, бившој Генерала Жданова. Кухињу, предсобље и купатило делиле смо с њим. Он је становао у суседној, мањој, соби. Место у центру града, али необично тихо, некако ушушкано па сам се с временом прилагодила и осећала као да сам у свом дому, на Опленцу, у Божурњи или у крагујевачким Шумарицама. Градска бука се није чула зато што су прозори били окренути према малом двориш­ту.

У време деведесетих, у време владајућих глобалних лажи и пропаганде и личних ломова, разговори са Иваном значили су ми полуизгубљену наду. Распадала се држава, распадала сам се ја и рушили су се сви темељи. Стални притисци, обећања ружичасте будућности, општа збуњеност и језиво осећање да некаква немилосрдна машина меље све пред собом, исмевање традиције и жеље за самосвојношћу, продор једноличних ритмова бубњева свакодневно су наговештавали катастрофу, а Иван је...

Иван је био живахан, покретљив, спреман за разговор, радознао и изнад свега добронамеран. Не знам како је осећао, али је знао да се нађе у правом тренутку ако ми је била потребна нека помоћ. Радовао се ако би видео да ми је нешто добро учинио. С њиим сам често разговарала о његовом животном путу, од рођења у пространствима руске земље, преко избеглиштва, па све до живота у Београду. Заједно смо решавали мале животне проблеме и радовали се сваком сусрету. Слушала сам како ми приликом сваког поласка на пут говори руску узречицу:

─ Ни пуха, ни пера ─ и знала сам да ће ми на путовању бити лепо. Говорио је он тако мојој деци, Љиљи и Ани, али некако је знао да је мени најпотребнији, па ме је дуже држао за руку.

Једног дана позне јесени, на повратку из Божурње, сретох га на улици испред нашег стана. Поздравили смо се и разменили неколико речи. Носио је некакву кесу и казао да иде у посету старој пријатељици, негде у горњем делу Булевара револуције. Било је прилично касно, почео је да пада снег, дувао је хладан ветар и ја сам га упитала да ли баш вечерас мора да иде. Зачуђено ме је погледао и кратко одговорио:

─ Па њој је потребна моја помоћ!

Остала сам да стојим неколико тренутака и посматрала како једва приметно вукући једну ногу, уз велике напоре своје старачке снаге, одлази кроз вејавицу. Нарамкивање нисам приметила одмах кад смо се упознали, а тај недостатак вукао је од своје најраније младости. И њему је била потребна помоћ, али помислих, помоћ очекује можда и непокретна старица. Постидела сам се свог питања. Дирљиво пријатељство старијих. Како се човек увек, и када је стар, може бринути о другима. Где су границе људске доброте и разумевања? И никада није касно за то.

Иван Васиљевич Пешехонов родио се на северу Русије, у селу Искор, срез Чердињ, Пермска област.

─ Рођен сам тамо где почињу широке реке ─ говорио је он док смо, седећи за округлим столом испијали шоље чаја. Пре него што сам упознала Ивана, ја чај никада нисам пила, можда само понекад, кад сам болесна.

Живео је у две домовине: прво у Русији а после у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Југославији, Србији. Не могу тачно да се сетим како се све моја домовина звала. СФРЈ, СРЈ… не знам! Не желим да мозак замарам, хоћу о Ивану да говорим. Слушајте. Иван је живео у три века. Његов живот је сличан судбини многих људи који суровом игром судбине нађу уточиште у далеким крајевима, који прихватају нови начин живота и обичаје у другој средина, али који до последњег даха у срцу и души чувају ону по снази неуништиву љубав према својој мајци и свом дому, који су их научили да живот, природу, људе, срећу и несрећу примају на само њима својствен начин. Спојио је у себи два народа и две земље и никада их, ни у најтежим часовима, није раздвајао, само је у дубини плавих очију сачувао сјај бескрајних руских пространстава, а у језику нежну мелодичност Пушкиновог говора и мекоту неких сугласника што је одавало његову рођену националност.

─ Мој отац је био баржестројитељ ─ често је говорио мој добри пријатељ..Иванов отац је имао погон за израду шлепова. Посао је ишао лепо и Пешехонови су били једна од најбогатијих породица у селу. Имали су кућу од камена и цигле, на спрат, и у њој су поред деде, бабе и оца живела још два стрица, док је трећи по којем је Иван добио име живео у далеком Донбасу и радио је у руднику Нелеповка.

Шлепове су градили на леду. Крај Колве је било језеро, можда рукавац или тако нешто слично. Када се вода заледи, крајем јесени, почела би градња шлепова и трајала читаву зиму. Пре почетка пролећа и ледолома, када почиње топљење снега и леда на рекама, шлепови би били већ готови и није било потребно никакво поринуће. Једноставно, шлепови би сами запловили реком.

─ То су били дани радости и славља. Деда је био задовољан обављеним послом, награђивао би веште мајсторе, весеље би дуго трајало. После неколико дана почињала је припрема за градњу нових шлепова, довлачење грађе, обрада дрвета и још много послова, који су морали бити урађени да би био саграђен један шлеп ─ причао је Иван.

Шлепови би запловили Колвом, па Вишером и даље, другим речним токовима, превозећи различиту робу. Пароброди су пловили рекама па су шлепове вукли и узводно. У Ивановом сећању остали су доласци и одласци бродова, живост на обали, поздрави на растанцима и радосни сусрети, весели радници и озбиљни трговци, гласни узвици и понека песма. За Пешехонове су знали чак доле, низ Волгу.

─ С пролећа, када се отопе снегови, све заплови у мору зеленила. Разливене реке и речице лењо се вуку и нестају у плавичастим даљинама, негде на хоризонту, где се спаја небо са земљом. Од Искора, али и још северније, почиње да се плете речна широка мрежа која ће се спојити у огромну Волгу. Такође, у Искору, као да је моћни Урал изгубио снагу и успавао се у бескрајној равници. Таласасти обронци и Пољуд, последњи уралски витез, који се не може назвати планином, али би било увредљиво назвати га брегом. Тамо смо одлазили на излете док сам учио школу. Већ одатле могли су се наслутити у недохватној измаглици далеки висови Урала. С друге стране мамила је чудном загонетношћу даљина у којој је постојао другачији живот, шире реке, већи градови, две престонице, шире улице, раскошни дворци, високе зграде. Волео бих да видим своје школске другове.

Питала сам га жели ли да пишем својим пријатељима у Москву, да се распитамо о његовим школским друго­вима.

─ Наравно, Татјана, наравно ─ рекао би пун срећне наде, а затим би нешто тишим гласом, али са истом надом, додао ─ само, да се сетим њихових имена, да се сетим свих њих и направићу списак!

Мајку није запамтио, умрла је веома млада. Често је улазио у собу на спрату где је урамљена у златасти оквир висила њена слика и чинило му се да га она посматра.

Највише времена проводио је с бабом. Она му је причала дивне приче како су, некада давно, кроз Искор путовали каравани према Сибиру и како су у манастиру Нироб поред монаха живели прогнаници, они који нису били по вољи царском престолу, бунтовници или несрећници, злочинци и издајници или само криво оклеветани. Ноћу, док је ушушкан у топлој постељи призивао сан, баба му је причала како је његова мајка била смирена и добра. Говорила је и да ће отац с неког путовања довести другу жену која ће му заменити мајку. Ишао је с бабом на мајчин гроб, сахранили су је били у црквену порту.

─ Старији Пешехонови су поклонили искорском храму велико звоно и учествовали су у подизању ограде ─ говорио је скромношћу просјака а ја верујем да је то звоно било златно.

Отац је путовао зими и лети, набављао је грађу за шлепове, градио шлепове па после надгледао њихово покретање.

─ Кад би отац дошао кући, само би ме пажљиво погледао, помиловао по глави и задовољан слушао бабине похвале ─ говорио је Иван а ја сам га подстицала да говори што више зато што је он тада изгледао као весели дечак и као да поново живи детињство. Ако бих ја устала са столице, или ако би ме из суседне собе деца звала, он би одмах завршио причу, али је већ у првој следећој прилици настављао:

─ Једног дана отац се појавио с новом женом. Био сам збуњен и обрадовао сам се када ми није одмах пришла. Све после било је некако спонтано. Није ми могла заменити мајку, али је била пажљива, као да се бојала да ме не увреди. Заволео сам је, а и баба је била ту да се нађе ако треба, да смири и посаветује. У кући смо тада имали телефон, а то је тек почетак века. Многи ми то ни данас не верују. Реке су биле богате рибом. У шумама је било доста печурака па смо их за зиму остављали у велике бачве. Ех, све саме идиличне слике мирног детињства које није могло да наслути недокучиву игру судбине.

При следећем вечерњем испијању чаја, болом и срећом испуњеном, Иван ме је поново, причом, водио са собом. Умирујуће су деловали златаста кубета белих цркава на обалама реке, низови високих китњастих бреза и бродови који су се сусретали и поздрављали громким сиренама, насеља крај обале, ужурбаност на приста­ниш­ти­ма, различитост људи у гомили, од отмене господе до пијаних лађара, рибара и просјака, равница, која се постепено, узнемирена далеким Уралом, претвара у валовит крај, где се крију далеки, усамљени манастири, бескрајне шуме и вијугаве плаве змије богатих река.

─ У школу сам ишао најпре у Искору, а затим, у средњу у Чердињу. Наставе није било зими, уколико би се температура спустила испод минус двадесет степени. Ако би ујутру стегао добар мраз, чим бисмо устали, погледали бисмо на цркву. Истакнута заставица значила је да је врло хладно и да часова неће бити.

Чердињ је био прави град, и ту је Иван први пут видео аутомобил, чак се у њему и возио. Није му се много свидело. Било му је лепше уз звоњаву прапораца и повике разузданих кочијаша. Путовао је на екскурзије. Петро­град, Москва! Кочије и аутомобили на Невском прос­пекту, московске цркве и базари. Електрични трамваји. Дани испуњени открићима и сусретима, шаролике гомиле чудног света у раскошним оделима, европски одевена господа, али и просјаци пред црквама.

─ Остала ми је у незаборавном сећању екскурзија на Крим. То је било нешто много више од ђачког школског путовања. Најпре бродом па возом. Време нас је лепо послужило. Било је више сунчаних дана... Непрегледна степа, тамне шуме под светлим небом и после свега, мастиљава ширина Црног мора. Вожња тарантасом тамо где се завршавала железничка пруга. Пролазили смо поред блештавих летњиковаца из којих је одјекивала музика. Препознавали смо арије, па смо настављали да певамо. Нисмо осећали умор и једва су нас професори умирили пред спавање. Ујутру смо изашли на обалу, загазили у плићак и рецитовали стихове, на радост својих професора. Памтим да нам је најстарији професор рекао да смо ми добра деца и веровао је да ћемо ми бити нова Русија. А каква смо ми Русија постали и где се она налази? Ту на обали Крима или на неком другом далеком месту?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: