|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Žena
Neko vreme, već, sa obližnje klupe posmatram beskućnicu koja iz kontejnera vadi sve što bi joj moglo zatrebati. Ostaci tuđih života, nemarno naslagani, kao siročići čekaju da budu zbrinuti u njen pokretni dom ― nekoliko prljavih i pogužvanih vreća.
Dešava se, da joj se u magnovenju nešto od tog otpada učini korisnim i upotrebljivim, ali, već sledećeg trenutka vraća to u ostalo smeće, očigledno shvatajući da u rukama drži nešto što ni njoj samoj ne treba, i da uzima ono, čemu ni njen život, takav kakav jeste, ne može povratiti prvobitnu, pa i bilo kakvu drugu svrhu. Ipak, traži i dalje.
Nevoljno i rutinski, ova žena odrađuje svoj opskurni posao, i to čini, ne toliko sa izrazom tuge i nesreće na svom licu, već više sa nekom dosadom i rezigniranošću kao kakav činovnik koji je, upravo, prisiljen da se usredsredi na zamorna akta, čija razrešenja ne može proizvesti ni on, a ni gospod Bog.
Scena ova, ne odveć prijatna, takva je da slučajna publika mahom od nje okreće glavu, ali ulični teatar dozvoljava životu da zablista i tamo gde ima najmanje sjaja.
Ova žena, srednjih godina, ili ko zna kojih, (verovatno je prošlo mnogo vremena, od kada su se sa relativnim pouzdanjem mogle utvrditi), izvadi iz kontejnera istrošen karmin i malo izgrebano ogledalo. I odmah tu, na toj pozornici, na kojoj nema aplauza, iznad samog smradnog kontejnerskog grotla, oiviči svoje usne novim crvenim ružem, tražeći svoj pogled, ne više ravnodušan, u oštećenom staklu.
|
