|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Жена
Неко време, већ, са оближње клупе посматрам бескућницу која из контејнера вади све што би јој могло затребати. Остаци туђих живота, немарно наслагани, као сирочићи чекају да буду збринути у њен покретни дом ― неколико прљавих и погужваних врећа.
Дешава се, да јој се у магновењу нешто од тог отпада учини корисним и употребљивим, али, већ следећег тренутка враћа то у остало смеће, очигледно схватајући да у рукама држи нешто што ни њој самој не треба, и да узима оно, чему ни њен живот, такав какав јесте, не може повратити првобитну, па и било какву другу сврху. Ипак, тражи и даље.
Невољно и рутински, ова жена одрађује свој опскурни посао, и то чини, не толико са изразом туге и несреће на свом лицу, већ више са неком досадом и резигнираношћу као какав чиновник који је, управо, присиљен да се усредсреди на заморна акта, чија разрешења не може произвести ни он, а ни господ Бог.
Сцена ова, не одвећ пријатна, таква је да случајна публика махом од ње окреће главу, али улични театар дозвољава животу да заблиста и тамо где има најмање сјаја.
Ова жена, средњих година, или ко зна којих, (вероватно је прошло много времена, од када су се са релативним поуздањем могле утврдити), извади из контејнера истрошен кармин и мало изгребано огледало. И одмах ту, на тој позорници, на којој нема аплауза, изнад самог смрадног контејнерског гротла, оивичи своје усне новим црвеним ружем, тражећи свој поглед, не више равнодушан, у оштећеном стаклу.
|
