 | Ana Bojanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art
Ko si
Bez potrebe da se opravdavaš
Bilo kome što postojiš
Rasteš i granaš se u neznanim pravcima
Ljupka kao jutarnja izmaglica
Strašna kao nečujni huk vasione u noć
I sama kosmička prašina
u zbegu od praznine
Zašto se eksplozijama čude
kamena i vode u tebi
Nespoznatljiva kao početak i kraj
Crtica između dva broja tek se živi
u koordinatama ovde i sada
Pripadaš sebi jer vreme te još
u odgovor saželo nije
Neupućena u tajne spasenja
Umetnosti srebrnu viljušku vajaš
za zalogaj svakog novog dana
Mnogi te se sećaju -
kockica tebe u mozaiku nezavršenom
I ti sećas se sebe
kroz tuđe prozore duše
Neke zgasle, neke naprsle
trajanjem dugim
Toliko uspomena raste u tebi
kao pejzaž divlji
Samo ne pitaj ko si
Ovulacija kosmičke prašine
Toplota se za kožu hvata
Zalogaj za oči
Tema za stihove bludne
Vidici za usamljene prste
Odsjaji nekadašnje zvezde
za preostali vid
Ovde i Sada
Ovulacija kosmičke prašine
Poligon vežbe za ljubav
nedoraslih?
I susret koji sve menja
Merim temperaturu
treperenje
vlagu
vazduha
misli
tela
želja
Skaču amplitude straha
U neznanju
Po neprikosnovenoj pravilnosti
Haosa
U ludoj kompoziciji
Sumasišavšeg pijaniste
Kojem je inspiracija odveć prevazišla note
Merne jedinice lepote zvuka
nisu jedinice straha
Drhte dirke mogućeg
od njegovih koraka
Zvuk bi da se rodi
Zvuk se upravo rađa
I pre no što pomisliš
Ako u sebi pronađeš meru
kojom prevodiš
vidljivi haos
U beskrajno elegantno uređen
prostor svog daha
Prolog
Ne znam šta će biti
dok zauzeta govorom čekam
krune se zidovi ćutljivog hrama
oko mene
Tišina živi od lenjosti mojih zuba
umiljava mi se senkama
a stare slike plaču
plavom bojom iz srca
ističe božanska senka
milosti
Progovoriću molitvu opet
da Reč mi sazri
da ne prospe se zalud
necvetala voda
U vodi uvek mesta
za otkriveno vreme
u kapljici vazduha
Hram vode je dubok i molitva tone
uslišena
bolesna od prežaljene radosti
tražila sam samo kaplju
Posle svega,
nisam srela istu vodu.
Rođenje
Ti koji glavom si probio
gvozdeni zid krvi
i glasom poderao vazduh
ne znaš zbog čega si se odvojio
od vode
u oblik ogrnut kožom
ali joj se vraćaš
zbog čega si se potukao
sa prvim mrakom
koji ti je pomeo korak
Kakvim besom si bacio kamen
na tešku i tvrdu zemlju
koja te ne drži
Podigla te nevidljiva milost
kojoj ne veruješ
jer ne vuče tvoju senku
dovoljno dugo za pokajanje radosti
Osećaš da miliš
uz koru drveća, koru vremena
Da se pretvaraš u list
na grani prolaznosti
Ne znaš zbog čega širiš ruke
na svaki niži oblak
odskačeš pijan
kad osetiš krvotok zida
Reka te boli među prstima
Nisi bio čist
ni dok si disao vodu
Prekinula ti se nit sećanja
Inače bi znao gde je početak
bez mere i smisla
Nasmejao bi se svojoj nadi.
