 | Ана Бојановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art
Ко си
Без потребе да се оправдаваш
Било коме што постојиш
Растеш и гранаш се у незнаним правцима
Љупка као јутарња измаглица
Страшна као нечујни хук васионе у ноћ
И сама космичка прашина
у збегу од празнине
Зашто се експлозијама чуде
камена и воде у теби
Неспознатљива као почетак и крај
Цртица између два броја тек се живи
у координатама овде и сада
Припадаш себи јер време те још
у одговор сажело није
Неупућена у тајне спасења
Уметности сребрну виљушку вајаш
за залогај сваког новог дана
Многи те се сећају -
коцкица тебе у мозаику незавршеном
И ти сећас се себе
кроз туђе прозоре душе
Неке згасле, неке напрсле
трајањем дугим
Толико успомена расте у теби
као пејзаж дивљи
Само не питај ко си
Овулација космичке прашине
Топлота се за кожу хвата
Залогај за очи
Тема за стихове блудне
Видици за усамљене прсте
Одсјаји некадашње звезде
за преостали вид
Овде и Сада
Овулација космичке прашине
Полигон вежбе за љубав
недораслих?
И сусрет који све мења
Мерим температуру
треперење
влагу
ваздуха
мисли
тела
жеља
Скачу амплитуде страха
У незнању
По неприкосновеној правилности
Хаоса
У лудој композицији
Сумасишавшег пијанисте
Којем је инспирација одвећ превазишла ноте
Мерне јединице лепоте звука
нису јединице страха
Дрхте дирке могућег
од његових корака
Звук би да се роди
Звук се управо рађа
И пре но што помислиш
Ако у себи пронађеш меру
којом преводиш
видљиви хаос
У бескрајно елегантно уређен
простор свог даха
Пролог
Не знам шта ће бити
док заузета говором чекам
круне се зидови ћутљивог храма
око мене
Тишина живи од лењости мојих зуба
умиљава ми се сенкама
а старе слике плачу
плавом бојом из срца
истиче божанска сенка
милости
Проговорићу молитву опет
да Реч ми сазри
да не проспе се залуд
нецветала вода
У води увек места
за откривено време
у капљици ваздуха
Храм воде је дубок и молитва тоне
услишена
болесна од прежаљене радости
тражила сам само капљу
После свега,
нисам срела исту воду.
Рођење
Ти који главом си пробио
гвоздени зид крви
и гласом подерао ваздух
не знаш због чега си се одвојио
од воде
у облик огрнут кожом
али јој се враћаш
због чега си се потукао
са првим мраком
који ти је помео корак
Каквим бесом си бацио камен
на тешку и тврду земљу
која те не држи
Подигла те невидљива милост
којој не верујеш
јер не вуче твоју сенку
довољно дуго за покајање радости
Осећаш да милиш
уз кору дрвећа, кору времена
Да се претвараш у лист
на грани пролазности
Не знаш због чега шириш руке
на сваки нижи облак
одскачеш пијан
кад осетиш крвоток зида
Река те боли међу прстима
Ниси био чист
ни док си дисао воду
Прекинула ти се нит сећања
Иначе би знао где је почетак
без мере и смисла
Насмејао би се својој нади.
