detalj slike: KRK Art dizajn

Gde je sada sreća

Dušu prožima bol i roje se pitanja:

Koji je smisao postojanja?

Kad više od teškoće ne mogu da zinem

I tek iz sve sile otvorim usta,

Da zavapim i prolomi se samo uzdah

Hladan i kratak...

Umoran sam od tuge, objašnjavanja i koračanja,

Savijam leđa do zemlje i ljubim tlo pod nogama.

Jednom će me zemlja uzeti, a možda ću se i uzneti.

Ko zna?

Najviše patnje zavrede život i otkupe grehe od čoveka

I daruju preporod.

Možda je ovo obnova moga bića,

A možda i nova u džepu sića.

Možda sam sam doprineo da budem tužan

I našao se na ovom mestu

I sada ne znam, da li desno ili levo,

Gde je sada sreća?

Svaka mi strana deluje prepuna obećanja,

A u osnovi je prazna vreća.

Ne meri se čovek izgleda onim, što gubi –

Već što u njemu ostaje i svi ti brodolomi,

Koji ga oblikuju dok traje i izgleda da samo vredi dok daje

I kad mu ne ostane ništa, da tek onda postaje.

Stisak ruke je ono najvrednije

Kada te uhvatih za ruku, Oče,

Shvatih da tako duboko nije

Nijedan ponor bezdana,

Da Tvoja ruka prihvata u svakom padu,

Pridržava na svakoj litici,

Diže sa svakoga dna i stresa prašinu.

Kada me prihvati za ruku, Oče,

Shvatih da ni nebo nije daleko

I da se da dotaći

I oblaci će se maći

Pred Tvojom Svetom Rukom.

Kada osetih, da Te zaista za ruku držim,

Sve u životu postade malo,

Sve što vredi u šaku je stalo...

Ja se ne bojim, jer si, Oče,

Ti pored mene

I kroz ovozemaljsko prolazno vreme.

Učiš me, kako ka večnosti da hodim

I da se ne bojim.

Tvoja prisutnost mi snagu daje

I milost želju da se kajem.

I dan mi daje sećanje na smrt,

Na krst i stradanje,

A Tvoj život bez kraja i početka

Obećanje,

Da će se roditelj i dete sresti

I posle noći doći vaskrsenje.

Otac

Oče, ne ljuti se,

Jer koliko god grešio,

Tvoje sam dete

I u grehu se plašim

Tvoga odbacivanja.

Svakodnevno preživljavam duhovna

I telesna ranjavanja,

A Ti ih miropomazuješ i miluješ.

Oče, plašim se, da Te ne izgubim,

Kada sasvim sa puta skrenem

I um moj se obrati.

Plašim se,

Da li ćeš mi oproštaj dati.

U meni je seme truleži

I strepim, da će proklijati.

O, Oče, sa njim ja neću cvetati,

Već se sušiti.

Neću se od zemlje odvojiti,

Već zemlja postati

I u njoj se ugušiti.

Sveblagi Oče, grešim i kad mislim,

Ni pred Tobom ne stojim dostojno.

Sve moje misli su prazne,

Sva moja dela pogrešna.

Samo Ti kao svetlo u tami,

Jedina si istina života lažnog.

I dan je vera

I u njega veruju i oni,

Koji u Tebe ne veruju.

I oni od smrti strepe

I jako se boje,

Ali ne plaču i ne mole.

Moje je srce rana

I u ruke ga Tvoje stavljam, Oče.

Ti si mi rekao da Ti brige prepustim

I sada Ti ih dajem.

Ne može se bez roditelja živeti

I kao Svemilosni Otac,

Ljubiš dete u čelo.

Kraj tebe se, Oče, ni kraja ne bojim,

Jer si stradao, da ja postojim.

Verujem Ti i dok spavam

I kad mi umornom pada glava,

Ti jastuk pridodaješ, ruku i krilo.

I sanjarenja od mene odgoniš

I sve što nije Tebi,

Neće ni meni biti milo.

Dao si mi šansu i

Rekao, da ćeš me jednoga dana

Pozvati sebi;

Dete bez Oca nigde ne bi.

Molim Te Blagi Oče i Tata,

Da jednoga dana, kada siđeš

I otvoriš svim grešnima vrata,

Da u redovima ljudi,

Koji će u talasima padati,

Da ćeš me primetiti.

Molim se, Oče, grešio sam

I verujem, da me nećeš prezreti,

Ako se istinski pokajem,

Da ćeš me uz skute priviti i uzneti.

Zauvek na zemlji

I ponovo sve što postigoh postade nišno,

Jer izgubih sebe

I izgubih Tebe.

Sve postade zemlja i grumenje,

Koje mogu razbijati rukom.

Sve pada i vuče nadole,

Odakle i počeh, odakle i postah.

I kao crnilo beznađa i izgubljenosti,

Lutanja i traganja – crna je ilovača,

Što rađa i sahranjuje.

Tek odvojeni od nje, pa ponovo na njoj –

Zauvek prolazna i kvarljiva roba.

I kad sam prividno hodao,

Ustvari mileo, puzeo –

Sitnim koracima sam išao ka Tebi,

A krupni su me odvraćali na drugu stranu.

Šaka prašine od postanka –

Eto, šta je čovek i

Koliko god se trudio biti nešto više,

Zauvek će glava stajati mu tamo gde i noge.

Šta bi na kraju još moglo da se doda,

Sem da je sve smena obdanice i noći,

Koje se smenjuju u jednom danu.

Ruka nas diže,

Ali nas i spušta

I svakog dana linija je tanka –

Hoćemo li još uvek šetati po travi

Ili ubrzo osetiti vrhove korenja?

PODELITE OVAJ TEKST NA: