детаљ слике: КРК Арт дизајн

Где је сада срећа

Душу прожима бол и роје се питања:

Који је смисао постојања?

Кад више од тешкоће не могу да зинем

И тек из све силе отворим уста,

Да завапим и проломи се само уздах

Хладан и кратак...

Уморан сам од туге, објашњавања и корачања,

Савијам леђа до земље и љубим тло под ногама.

Једном ће ме земља узети, а можда ћу се и узнети.

Ко зна?

Највише патње завреде живот и откупе грехе од човека

И дарују препород.

Можда је ово обнова мога бића,

А можда и нова у џепу сића.

Можда сам сам допринео да будем тужан

И нашао се на овом месту

И сада не знам, да ли десно или лево,

Где је сада срећа?

Свака ми страна делује препуна обећања,

А у основи је празна врећа.

Не мери се човек изгледа оним, што губи –

Већ што у њему остаје и сви ти бродоломи,

Који га обликују док траје и изгледа да само вреди док даје

И кад му не остане ништа, да тек онда постаје.

Стисак руке је оно највредније

Када те ухватих за руку, Оче,

Схватих да тако дубоко није

Ниједан понор бездана,

Да Твоја рука прихвата у сваком паду,

Придржава на свакој литици,

Диже са свакога дна и стреса прашину.

Када ме прихвати за руку, Оче,

Схватих да ни небо није далеко

И да се да дотаћи

И облаци ће се маћи

Пред Твојом Светом Руком.

Када осетих, да Те заиста за руку држим,

Све у животу постаде мало,

Све што вреди у шаку је стало...

Ја се не бојим, јер си, Оче,

Ти поред мене

И кроз овоземаљско пролазно време.

Учиш ме, како ка вечности да ходим

И да се не бојим.

Твоја присутност ми снагу даје

И милост жељу да се кајем.

И дан ми даје сећање на смрт,

На крст и страдање,

А Твој живот без краја и почетка

Обећање,

Да ће се родитељ и дете срести

И после ноћи доћи васкрсење.

Отац

Оче, не љути се,

Јер колико год грешио,

Твоје сам дете

И у греху се плашим

Твога одбацивања.

Свакодневно преживљавам духовна

И телесна рањавања,

А Ти их миропомазујеш и милујеш.

Оче, плашим се, да Те не изгубим,

Када сасвим са пута скренем

И ум мој се обрати.

Плашим се,

Да ли ћеш ми опроштај дати.

У мени је семе трулежи

И стрепим, да ће проклијати.

О, Оче, са њим ја нећу цветати,

Већ се сушити.

Нећу се од земље одвојити,

Већ земља постати

И у њој се угушити.

Свеблаги Оче, грешим и кад мислим,

Ни пред Тобом не стојим достојно.

Све моје мисли су празне,

Сва моја дела погрешна.

Само Ти као светло у тами,

Једина си истина живота лажног.

И дан је вера

И у њега верују и они,

Који у Тебе не верују.

И они од смрти стрепе

И јако се боје,

Али не плачу и не моле.

Моје је срце рана

И у руке га Твоје стављам, Оче.

Ти си ми рекао да Ти бриге препустим

И сада Ти их дајем.

Не може се без родитеља живети

И као Свемилосни Отац,

Љубиш дете у чело.

Крај тебе се, Оче, ни краја не бојим,

Јер си страдао, да ја постојим.

Верујем Ти и док спавам

И кад ми уморном пада глава,

Ти јастук придодајеш, руку и крило.

И сањарења од мене одгониш

И све што није Теби,

Неће ни мени бити мило.

Дао си ми шансу и

Рекао, да ћеш ме једнога дана

Позвати себи;

Дете без Оца нигде не би.

Молим Те Благи Оче и Тата,

Да једнога дана, када сиђеш

И отвориш свим грешнима врата,

Да у редовима људи,

Који ће у таласима падати,

Да ћеш ме приметити.

Молим се, Оче, грешио сам

И верујем, да ме нећеш презрети,

Ако се истински покајем,

Да ћеш ме уз скуте привити и узнети.

Заувек на земљи

И поново све што постигох постаде нишно,

Јер изгубих себе

И изгубих Тебе.

Све постаде земља и грумење,

Које могу разбијати руком.

Све пада и вуче надоле,

Одакле и почех, одакле и постах.

И као црнило безнађа и изгубљености,

Лутања и трагања – црна је иловача,

Што рађа и сахрањује.

Тек одвојени од ње, па поново на њој –

Заувек пролазна и кварљива роба.

И кад сам привидно ходао,

Уствари милео, пузео –

Ситним корацима сам ишао ка Теби,

А крупни су ме одвраћали на другу страну.

Шака прашине од постанка –

Ето, шта је човек и

Колико год се трудио бити нешто више,

Заувек ће глава стајати му тамо где и ноге.

Шта би на крају још могло да се дода,

Сем да је све смена обданице и ноћи,

Које се смењују у једном дану.

Рука нас диже,

Али нас и спушта

И сваког дана линија је танка –

Хоћемо ли још увек шетати по трави

Или убрзо осетити врхове корења?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: