|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Pobede Sakupljali smo se na molu. Minijaturna ribarska luka na Braču, ponekad je služila kao pristanište. Zbog svoje velike dubine, postajala bi sidrište za kolosalne feribote, koji su se retko pojavljivali u ovom delu Jadrana, i u mesto dolazili, samo usled nemogućnosti da pristanu na pristaništu glavne ostrvske luke. Mislim da mi je bilo osam, ili devet godina, i da sam se tu toga dana našla više iz radoznalosti, nego iz potrebe da iskušavam svoju hrabrost, i jasne namere da bih sa nekoliko drugara sa mola mogli skakati, u duboko, tamno, začuđujuće čisto i privlačno more. Tu je i par godina starija devojčica, koja nam je svima uzor. Loreta, lepa, na sasvim neobičan način, pametna, i pomalo ekscentrična. Već je putovala kod rodbine u Ameriku, (ovde je to san svakog pomorca, i iziskuje poštovanje), smela je i otresita ― tako primorci vaspitavaju decu. Stojim sa strane, jer ne plivam dovoljno dobro da bih, kao ostali iz društva, mogla da skačem sa mola. Ne umem kao oni, ovde rođeni, ili sa morem povezani rodbinskim vezama da se kuražim, jer sve druge spone sa vodom, osim krvne veze, na ovom ostrvu malo znače... U izvesnom smislu, Loreta je moj pokrovitelj, i to mi laska. Njena briga i protekcija izdvaja me od drugih, ali na neki način i obezvređuje, jer skreće pažnju na to, da ne smem, ne umem, i ne mogu da skočim, iako to silno želim, sigurno, više od ostalih, koji ovim poduhvatom ubijaju vreme i nesnosnu julsku vrelinu. Ona me bodri i ubeđuje da barem potrčimo do mora zajedno, uverava da će na ivici doka, ako joj dam znak, budem li nespremna pustiti moju ruku, i da je najbitnije osetiti taj zamah... I zaista, oba puta, ona nevoljno pušta moju ruku, a ja razočarano, pogledom pratim kako izranja sa širokim osmehom samopouzdanja i radosti, dok se raspitujem za tehničke detalje da utvrdim gradivo i dobijem na vremenu. I evo, treći put trčimo ka moru, čvrsto se držeći za ruke i ja uz paničan pogled, odrično mašem glavom, ali ona me više ne gleda, hrli ka moru, snažan trzaj, i zajedno smo u tom plavetnilu sa grlom punim soli, ali bog Posejdon neće da me zastraši, i ja mu se samo prepuštam. Njegova snažna ruka vuče me na površinu gde, kose zalepljene za obraze, crvenih očiju, kroz kašalj pokušavam da dišem... A onda letimo ponovo, i ponovo, i još mnogo puta... Danas, kada u nečemu pokušavamo da napredujemo, najčešće zaboravljamo divne dečije rituale, i odmah, i bezuslovno, grabimo ka uspehu i izbavljenju od neprijatnosti, žureći, da već unapred, upišemo svaku pobedu u trijumfalnu, pri tome preskačući nezaobilazan deo igre, koji obezbeđuje da zavolimo i zapamtimo, i svoje male pobede. One, koje će nas spremiti za velike životne bitke.
|
