|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Победе Сaкупљали смо се на молу. Минијатурна рибарска лука на Брачу, понекад је служила као пристаниште. Због своје велике дубине, постајала би сидриште за колосалне фериботе, који су се ретко појављивали у овом делу Јадрана, и у место долазили, само услед немогућности да пристану на пристаништу главне острвске луке. Мислим да ми је било осам, или девет година, и да сам се ту тога дана нашла више из радозналости, него из потребе да искушавам своју храброст, и јасне намере да бих са неколико другара са мола могли скакати, у дубоко, тамно, зачуђујуће чисто и привлачно море. Ту је и пар година старија девојчица, која нам је свима узор. Лорета, лепа, на сасвим необичан начин, паметна, и помало ексцентрична. Већ је путовала код родбине у Америку, (овде је то сан сваког поморца, и изискује поштовање), смела је и отресита ― тако приморци васпитавају децу. Стојим са стране, јер не пливам довољно добро да бих, као остали из друштва, могла да скачем са мола. Не умем као они, овде рођени, или са морем повезани родбинским везама да се куражим, јер све друге споне са водом, осим крвне везе, на овом острву мало значе... У извесном смислу, Лорета је мој покровитељ, и то ми ласка. Њена брига и протекција издваја ме од других, али на неки начин и обезвређује, јер скреће пажњу на то, да не смем, не умем, и не могу да скочим, иако то силно желим, сигурно, више од осталих, који овим подухватом убијају време и несносну јулску врелину. Она ме бодри и убеђује да барем потрчимо до мора заједно, уверава да ће на ивици дока, ако јој дам знак, будем ли неспремна пустити моју руку, и да је најбитније осетити тај замах... И заиста, оба пута, она невољно пушта моју руку, а ја разочарано, погледом пратим како израња са широким осмехом самопоуздања и радости, док се распитујем за техничке детаље да утврдим градиво и добијем на времену. И ево, трећи пут трчимо ка мору, чврсто се држећи за руке и ја уз паничан поглед, одрично машем главом, али она ме више не гледа, хрли ка мору, снажан трзај, и заједно смо у том плаветнилу са грлом пуним соли, али бог Посејдон неће да ме застраши, и ја му се само препуштам. Његова снажна рука вуче ме на површину где, косе залепљене за образе, црвених очију, кроз кашаљ покушавам да дишем... А онда летимо поново, и поново, и још много пута... Данас, када у нечему покушавамо да напредујемо, најчешће заборављамо дивне дечије ритуале, и одмах, и безусловно, грабимо ка успеху и избављењу од непријатности, журећи, да већ унапред, упишемо сваку победу у тријумфалну, при томе прескачући незаобилазан део игре, који обезбеђује да заволимо и запамтимо, и своје мале победе. Оне, које ће нас спремити за велике животне битке.
|
