detalj slike: KRK Art dizajn

Četvrti dio feljtona o Savi Mrkalju možete pročitati OVDJE

V dio

Savo Mrkalj tragična ličnost srpske kulture

BANjALUKA - Temat novog broja časopisa "Krajina", objavljen i u obliku separata, posvećen je značajnom jubileju srpske filologije: dvjestogodišnjici od objavljivanja "Sala debeloga jera libo azbukoprotresa" Save Mrkalja.

Tim povodom ovaj čuveni spis nevelikog obima (od svega osamnaest stranica malog formata) objavljen je fototipski (crkvenom ćirilicom), kao i u savremenom pismu.

Knjigu "Dva vijeka od 'Sala debeloga jera' Save Mrkalja" priredio je doktor književnosti sa Filološkog fakulteta u Banjaluci Duško Pevulja.

Prema Pevuljinim riječima, "Salo debelog jera" je svome autoru pribavilo ugled nesumnjivog jezičkog znalca upućenog u savremene evropske rasprave (filološke i filozofske) o suštini jezika i mogućnostima njegovog proučavanja.

Istovremeno, u vlastitoj sredini i nacionalnoj kulturi, pored uvažavanja i priznavanja učenosti, to đelo mu je donijelo muke i progone, ponižavanja i omalovažavanja koja su Mrkalja učinila jednom od najtragičnijih ličnosti cjelokupne srpske kulture.

- Svojim tekstom i tekstovima drugih autora (Slavka Leovca, Miloša Kovačevića i Mladenka Sadžaka) nastojao sam da bar ovlašno prikažem tragičnost sudbine Save Mrkalja, njegovog glavnog djela i njegovog cjelokupnog opusa - rekao je Duško Pevulja.

On ističe da je više od jednog vijeka Mrkalj pominjan samo kao neko ko je "utro put", "pripremio teren" Vukovoj reformi srpskog ćiriličnog pisma. Zbog toga je Jovan Deretić tačno istakao da je Mrkalj tragični junak srpske jezičke reforme.

- Međutim, u srpskoj filologiji, u drugoj polovini 20. vijeka, nepravda prema autoru "Sala debeloga jera" je najvećim dijelom ispravljena: više autora je u nekoliko navrata ukazalo da je stvarni reformator srpske ćirilice zapravo Mrkalj, da je Vuk Karadžić svojim intervencijama samo srećno završio u osnovi Mrkaljevo đelo - naglašava Pevulja i dodaje da je Mrkalj bio odličan jezički znalac, nesumnjivo prvi među Srbima na početku 19. vijeka.

U okviru temata objavljeno je 13 originalnih pjesama, koliko je ostalo od Save Mrkalja.

- Većina najboljih njegovih poetskih ostvarenja objavljena je tek 1959. godine kada je Vladan Nedić objavio sveščicu stihova koju je Mrkalj predao Vuku Karadžiću na čuvanje. Inače, ukupan pjesnički opus ovog pjesnika objavljen je tek 1994. godine, kada je Žarko Ružić priredio Mrkaljevu knjigu pod naslovom "Pesme i spisi" - ispričao je Pevulja.

Kao značajan detalj Pevulja navodi da je među 13 Mrkaljevih pjesama gotovo polovina antologijske vrijednosti, dok su četiri već ušle u neke od najznačajnijih antologija srpske poezije.

- Opredijelili smo se da ovim jubilarnim povodom objavimo i originalne pjesme Save Mrkalja, zato što je on, upravo poezijom, danas najživlje prisutan u srpskoj književnosti i što ta poezija i danas ima zapaženo mjesto u cjelokupnoj srpskoj književnosti - zaključio je Duško Pevulja.

Školovanje

Sava Mrkalj je rođen u Sjeničaku na Kordunu 1783. godine. U rodnom mjestu je završio osnovnu školu, a bogosloviju u Karlovcu (1798). Kao "učitelj junosti ličke" radio je u Gospiću dvije godine, preciznije dva školska tečaja (1799 – 1801). U Zagrebu je uspješno završio dvogodišnji studije filosofije (rang gimnazijski), a onda se upisao na studije filosofije i matematike u Pešti.

Autor: Aleksandra Rajković

„Glas Srpske“

Datum: 13.07.2010

Denbraunovska misterija Save Mrkalja

Na slavističkoj katedri, po bibliotekama, arhivima, crkvama i grobljima, Gordana Ilić Marković „dekodira” sudbine slavnih Srba u „carskoj Vijeni”. I bez Toma Henksa, tom izazovu je teško odoleti

Patološki institut, nekadašnja „Kula ludaka”

Beč – Sava Mrkalj, jedan od najbriljantnijih umova srpskih, izuzetno važan lingvista, dugo je bio skrajnut; a ja ne volim kad je takav velikan u senci – kaže mr Gordana Ilić Marković, predavač na slavističkoj katedri u Beču gde je 26. i 27. novembra održan međunarodni simpozijum o Savi Mrkalju, u čast dvestote godišnjice njegovog dela „Salo debeloga jera libo azbukoprotres”. Naša sagovornica govorila je o „srpskim natpisima na spomenicima srpskim, na grobljima bečkim, do kraja 19. veka”.

Dok ćaskamo, krajem prošle nedelje na bečkom slavističkom seminaru, nakon tribine o književnom prevodilaštvu na kojoj je učestvovala i grupa srpskih pisaca – Dragana Mladenović, Sreten Ugričić, Zoran Ćirić, Vojislav Karanović – saznajemo više o ovoj agilnoj ženi.

Došla je, devedesete, iz Beograda, s mužem koji je posle postdiplomskih studija stigao u Beč na godinu dana; taj projekat se odužio a nešto drugo je počelo u Jugoslaviji i – ostali su. „Sve u svemu, klasična priča odlaska i snalaženja”, kaže naša sagovornica. Studije klasične filologije, u Beogradu, a ovde – japanologija, slavistika... I, sve vreme, rad na interkulturnim projektima, da preživi. Do magistrature i mesta predavača na slavistici.

„To jeste svaštarenje, ali držim se maksime, ko pogodi strelicom odmah u centar, promaši sve što je naokolo”. Interkulturni projekti naveli su je da istražuje uzajamna povezivanja kultura, jedne nacije u okviru druge. Najbliskije joj je bilo da se pozabavi time šta su „interkulturni” Sloveni, naročito Srbi, u Beču radili. Ponajpre, Vuk Karadžić.

Golub Dobrašinović bio je očaran kad ju je u Akademiji nauka zatekao kako „dira” Vukova pisma supruzi Ani, istražujući Vukov nemački jezik na kojem su se dopisivali. Misli da o Vuku nije sve rečeno – donekle i zbog mitologizacije Vukovog dela još prisutne u Srbiji:

„Na primer, uvek se navodi da je Vuk Karadžić reformator srpske ćirilice. I tačka. Jeste da je ćirilica najsavršenije pismo, ali, postoje neki i pre Vuka: Venclović, Dositej Obradović, Sava Mrkalj...”, nabraja Gordana Ilić Marković, i podseća da je princip „piši kao što govoriš” izum nemačkog lingviste Adelunga. Pokušalo se i u nemačkoj lingvistici sa tim, ali tamo „reformatori” nisu pobedili.

„Dakle, ne jedan čovek, nego više ljudi, i ne jednu, nego sto godina i više radilo se na tome. Iako možda ničeg ne bi bilo, bez tog jednog koji je presekao sve rasprave, i kome pripada slava. Međutim, lingvistički rad koji iza toga stoji ne pripada samo njemu.”

Osim Karadžića, zanimalo ju je da istražuje bečke dane Petra Kočića, „pisca koji je toliko pisao protiv Austrougarske monarhije a to je pisao ovde, u Beču”.

U bečkim arhivima pronašla je njegove upisnice na fakultet i semestralne listove. I pismo koje je pisao ministru u Srbiji, s molbom da ga zaposle u Makedoniji, u srpskoj gimnaziji. „Potražila sam njegovu diplomu i otkrila da nikad nije diplomirao. Još jedan dokaz da diploma ne mora uvek da znači onoliko koliko znanje koje steknete!”

Svi ti likovi – Dositej Obradović, Vuk i Ana Karadžić, Sava Mrkalj, Tesla, Petar Preradović, Kočić, Čika Jova Zmaj... – našli su se u dramoletu „Bečki prozori” koji je napisala na osnovu svojih stručnih radova. S njim su njeni bečki studenti lane otvorili Vukov sabor u Tršiću.

Među najupečatljivijim je bila scena umiranja Branka Radičevića. „Umro je baš ovde, u arealu gde sedimo, nekad bolnici, sada pretvorenoj u univerzitetski kampus, gde su mnogi slavni srpski umovi umrli: Laza Kostić, pored ostalih. Svrha mog malog projekta jeste pronalaženje svih mesta gde je ko od Srba u Beču boravio i umro, s namerom da označimo ta mesta nekim obeležjima.”

Istraga o tome šta krije kratka biografska rečenica o Savi Mrkalju, „umro je u duševnoj državnoj bolnici u Beču”, nenadano, pretvorila se u uzbudljivu denbraunovsku pustolovinu koja joj crpi sve slobodno vreme između akademskih obaveza. Gde je umro, gde je njegov grob? I bez Toma Henksa, takvom izazovu, čini se, teško je odoleti.

Obišla je silne institucije; najpre Arhiv grada Beča, da nađe makar Savinu umrlicu. Uzalud. „Dakle, po tom arhivu, on je još uvek živ!”

Ni crkvene knjige, po kojima kopa, ne daju odgovor.

„Može se desiti, kaže naša sagovornica, da je podatak o Mrkaljevoj smrti upisan u nekoj katoličkoj crkvi. Jer, nikakvog traga o tome nema u grčkoj pravoslavnoj crkvi, koju su tada, u nedostatku srpske, Srbi u Beču koristili za verske obrede. A možda je preimenovan u knjigama umrlih, u neku nemačku varijantu prezimena, recimo, „Merkel”? Iz čega bi, našalila se jedna njena koleginica, proizašlo da je i Angela Merkel, možda, srpskog porekla!?

Direktorka Patološkog instituta, na njenu molbu, lično je pregledala sve obdukcijske nalaze iz 1833, koja važi za godinu Mrkaljeve smrti. Nigde ništa! „A bila je pretpostavka da je umro upravo u ovoj duševnoj bolnici, tzv. Kuli ludaka, u dvorištu koje gledamo kroz prozore slavistike, smeštene u zdanju nekadašnje psihijatrijske bolnice. Pa tako na odseku imamo i Frojdovu sobu!”

(Radoznalo gledamo kroz prozor, na jezivu inscenaciju u vidu rotonde od koje i korov zazire, podesnije za dramolet o tuđini i smrti od pitomih tršićkih utrina.)

Gordana Ilić Marković nada se da će kad-tad rešiti misteriju Mrkaljevog groba. Makar se obistinila njena pretpostavka da je sahranjen u nekoj zajedničkoj grobnici. „Iako to neće promeniti svet, takvi podaci su važni kao svedočanstvo o kulturnom prožimanju.”

Bilo da se radi o Feliksu Kanicu, Vuku, ili bilo kome drugom, kulturni kontakti između Srbije i Austrije još uvek su bazirani na ličnostima, nisu dovoljno institucionalni. Čak i balovi u Srbiji u 19. veku, po rečima naše sagovornice, ustaljeni su iz lične želje Mihaila Obrenovića da raskošnu bečku zabavu vidi na svom dvoru.

Kao pozitivan korak ka prožimanju kultura, zato, ističe upravo održan simpozijum o Savi Mrkalju koji su sufinansirali Ministarstvo kulture Srbije i Bečki univerzitet. Institucionalno, i interkulturalno, baš.

Vesna Roganović

„Politika“

08. jun 2011.

pdf Leskovac Mladen - Nekoliko podataka za biografiju Save Mrkalja

PREUZETO: REDAKCIJA ZAPADNI SRBI

PODELITE OVAJ TEKST NA: