детаљ слике: КРК Арт дизајн

Четврти дио фељтона о Сави Мркаљу можете прочитати ОВДЈЕ

V дио

Саво Мркаљ трагична личност српске културе

БАЊАЛУКА - Темат новог броја часописа "Крајина", објављен и у облику сепарата, посвећен је значајном јубилеју српске филологије: двјестогодишњици од објављивања "Сала дебелога јера либо азбукопротреса" Саве Мркаља.

Тим поводом овај чувени спис невеликог обима (од свега осамнаест страница малог формата) објављен је фототипски (црквеном ћирилицом), као и у савременом писму.

Књигу "Два вијека од 'Сала дебелога јера' Саве Мркаља" приредио је доктор књижевности са Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља.

Према Певуљиним ријечима, "Сало дебелог јера" је своме аутору прибавило углед несумњивог језичког зналца упућеног у савремене европске расправе (филолошке и филозофске) о суштини језика и могућностима његовог проучавања.

Истовремено, у властитој средини и националној култури, поред уважавања и признавања учености, то ђело му је донијело муке и прогоне, понижавања и омаловажавања која су Мркаља учинила једном од најтрагичнијих личности цјелокупне српске културе.

- Својим текстом и текстовима других аутора (Славка Леовца, Милоша Ковачевића и Младенка Саџака) настојао сам да бар овлашно прикажем трагичност судбине Саве Мркаља, његовог главног дјела и његовог цјелокупног опуса - рекао је Душко Певуља.

Он истиче да је више од једног вијека Мркаљ помињан само као неко ко је "утро пут", "припремио терен" Вуковој реформи српског ћириличног писма. Због тога је Јован Деретић тачно истакао да је Мркаљ трагични јунак српске језичке реформе.

- Међутим, у српској филологији, у другој половини 20. вијека, неправда према аутору "Сала дебелога јера" је највећим дијелом исправљена: више аутора је у неколико наврата указало да је стварни реформатор српске ћирилице заправо Мркаљ, да је Вук Караџић својим интервенцијама само срећно завршио у основи Мркаљево ђело - наглашава Певуља и додаје да је Мркаљ био одличан језички зналац, несумњиво први међу Србима на почетку 19. вијека.

У оквиру темата објављено је 13 оригиналних пјесама, колико је остало од Саве Мркаља.

- Већина најбољих његових поетских остварења објављена је тек 1959. године када је Владан Недић објавио свешчицу стихова коју је Мркаљ предао Вуку Караџићу на чување. Иначе, укупан пјеснички опус овог пјесника објављен је тек 1994. године, када је Жарко Ружић приредио Мркаљеву књигу под насловом "Песме и списи" - испричао је Певуља.

Као значајан детаљ Певуља наводи да је међу 13 Мркаљевих пјесама готово половина антологијске вриједности, док су четири већ ушле у неке од најзначајнијих антологија српске поезије.

- Опредијелили смо се да овим јубиларним поводом објавимо и оригиналне пјесме Саве Мркаља, зато што је он, управо поезијом, данас најживље присутан у српској књижевности и што та поезија и данас има запажено мјесто у цјелокупној српској књижевности - закључио је Душко Певуља.

Школовање

Сава Мркаљ је рођен у Сјеничаку на Кордуну 1783. године. У родном мјесту је завршио основну школу, а богословију у Карловцу (1798). Као "учитељ јуности личке" радио је у Госпићу двије године, прецизније два школска течаја (1799 – 1801). У Загребу је успјешно завршио двогодишњи студије философије (ранг гимназијски), а онда се уписао на студије философије и математике у Пешти.

Аутор: Александра Рајковић

„Глас Српске“

Датум: 13.07.2010

Денбрауновска мистерија Саве Мркаља

На славистичкој катедри, по библиотекама, архивима, црквама и гробљима, Гордана Илић Марковић „декодира” судбине славних Срба у „царској Вијени”. И без Тома Хенкса, том изазову је тешко одолети

Патолошки институт, некадашња „Кула лудака”

Беч – Сава Мркаљ, један од најбриљантнијих умова српских, изузетно важан лингвиста, дуго је био скрајнут; а ја не волим кад је такав великан у сенци – каже мр Гордана Илић Марковић, предавач на славистичкој катедри у Бечу где је 26. и 27. новембра одржан међународни симпозијум о Сави Мркаљу, у част двестоте годишњице његовог дела „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. Наша саговорница говорила је о „српским натписима на споменицима српским, на гробљима бечким, до краја 19. века”.

Док ћаскамо, крајем прошле недеље на бечком славистичком семинару, након трибине о књижевном преводилаштву на којој је учествовала и група српских писаца – Драгана Младеновић, Сретен Угричић, Зоран Ћирић, Војислав Карановић – сазнајемо више о овој агилној жени.

Дошла је, деведесете, из Београда, с мужем који је после постдипломских студија стигао у Беч на годину дана; тај пројекат се одужио а нешто друго је почело у Југославији и – остали су. „Све у свему, класична прича одласка и сналажења”, каже наша саговорница. Студије класичне филологије, у Београду, а овде – јапанологија, славистика... И, све време, рад на интеркултурним пројектима, да преживи. До магистратуре и места предавача на славистици.

„То јесте сваштарење, али држим се максиме, ко погоди стрелицом одмах у центар, промаши све што је наоколо”. Интеркултурни пројекти навели су је да истражује узајамна повезивања култура, једне нације у оквиру друге. Најблискије јој је било да се позабави тиме шта су „интеркултурни” Словени, нарочито Срби, у Бечу радили. Понајпре, Вук Караџић.

Голуб Добрашиновић био је очаран кад ју је у Академији наука затекао како „дира” Вукова писма супрузи Ани, истражујући Вуков немачки језик на којем су се дописивали. Мисли да о Вуку није све речено – донекле и због митологизације Вуковог дела још присутне у Србији:

„На пример, увек се наводи да је Вук Караџић реформатор српске ћирилице. И тачка. Јесте да је ћирилица најсавршеније писмо, али, постоје неки и пре Вука: Венцловић, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ...”, набраја Гордана Илић Марковић, и подсећа да је принцип „пиши као што говориш” изум немачког лингвисте Аделунга. Покушало се и у немачкој лингвистици са тим, али тамо „реформатори” нису победили.

„Дакле, не један човек, него више људи, и не једну, него сто година и више радило се на томе. Иако можда ничег не би било, без тог једног који је пресекао све расправе, и коме припада слава. Међутим, лингвистички рад који иза тога стоји не припада само њему.”

Осим Караџића, занимало ју је да истражује бечке дане Петра Кочића, „писца који је толико писао против Аустроугарске монархије а то је писао овде, у Бечу”.

У бечким архивима пронашла је његове уписнице на факултет и семестралне листове. И писмо које је писао министру у Србији, с молбом да га запосле у Македонији, у српској гимназији. „Потражила сам његову диплому и открила да никад није дипломирао. Још један доказ да диплома не мора увек да значи онолико колико знање које стекнете!”

Сви ти ликови – Доситеј Обрадовић, Вук и Ана Караџић, Сава Мркаљ, Тесла, Петар Прерадовић, Кочић, Чика Јова Змај... – нашли су се у драмолету „Бечки прозори” који је написала на основу својих стручних радова. С њим су њени бечки студенти лане отворили Вуков сабор у Тршићу.

Међу најупечатљивијим је била сцена умирања Бранка Радичевића. „Умро је баш овде, у ареалу где седимо, некад болници, сада претвореној у универзитетски кампус, где су многи славни српски умови умрли: Лаза Костић, поред осталих. Сврха мог малог пројекта јесте проналажење свих места где је ко од Срба у Бечу боравио и умро, с намером да означимо та места неким обележјима.”

Истрага о томе шта крије кратка биографска реченица о Сави Мркаљу, „умро је у душевној државној болници у Бечу”, ненадано, претворила се у узбудљиву денбрауновску пустоловину која јој црпи све слободно време између академских обавеза. Где је умро, где је његов гроб? И без Тома Хенкса, таквом изазову, чини се, тешко је одолети.

Обишла је силне институције; најпре Архив града Беча, да нађе макар Савину умрлицу. Узалуд. „Дакле, по том архиву, он је још увек жив!”

Ни црквене књиге, по којима копа, не дају одговор.

„Може се десити, каже наша саговорница, да је податак о Мркаљевој смрти уписан у некој католичкој цркви. Јер, никаквог трага о томе нема у грчкој православној цркви, коју су тада, у недостатку српске, Срби у Бечу користили за верске обреде. А можда је преименован у књигама умрлих, у неку немачку варијанту презимена, рецимо, „Меркел”? Из чега би, нашалила се једна њена колегиница, произашло да је и Ангела Меркел, можда, српског порекла!?

Директорка Патолошког института, на њену молбу, лично је прегледала све обдукцијске налазе из 1833, која важи за годину Мркаљеве смрти. Нигде ништа! „А била је претпоставка да је умро управо у овој душевној болници, тзв. Кули лудака, у дворишту које гледамо кроз прозоре славистике, смештене у здању некадашње психијатријске болнице. Па тако на одсеку имамо и Фројдову собу!”

(Радознало гледамо кроз прозор, на језиву инсценацију у виду ротонде од које и коров зазире, подесније за драмолет о туђини и смрти од питомих тршићких утрина.)

Гордана Илић Марковић нада се да ће кад-тад решити мистерију Мркаљевог гроба. Макар се обистинила њена претпоставка да је сахрањен у некој заједничкој гробници. „Иако то неће променити свет, такви подаци су важни као сведочанство о културном прожимању.”

Било да се ради о Феликсу Каницу, Вуку, или било коме другом, културни контакти између Србије и Аустрије још увек су базирани на личностима, нису довољно институционални. Чак и балови у Србији у 19. веку, по речима наше саговорнице, устаљени су из личне жеље Михаила Обреновића да раскошну бечку забаву види на свом двору.

Као позитиван корак ка прожимању култура, зато, истиче управо одржан симпозијум о Сави Мркаљу који су суфинансирали Министарство културе Србије и Бечки универзитет. Институционално, и интеркултурално, баш.

Весна Рогановић

„Политика“

08. јун 2011.

пдф Лесковац Младен - Неколико података за биографију Саве Мркаља

ПРЕУЗЕТО: РЕДАКЦИЈА ЗАПАДНИ СРБИ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: